Rubikon je englesko-velški elektro pop duo koji čine DJ/producent Huw Williams i pevačica Tiff Lacey. Najčešće ih porede sa Goldfrapp i Ladytron
Kada bih koristio moto legendarnog Johna Peela „Samo želim da čujem nešto što dosad nisam“ kao jedini kriterijum za ocenjivanje
Wonderlanda, onda bi ovaj album za ocenu dobio čistog keca. Ipak, opšteprihvaćena kategorizacija
Rubikona pod žanrovsku etiketu electropop nameće druge relevantne parametre.
Dva očigledna pitanja proizilaze iz nje: 1. kako bi ove pesme zvučale na podijumu za igru u dva posle ponoći? 2. A kako na komercijalnom radiju u dva popodne?
Kao kod većine sličnih sastava, još od vremena kad su Alison Moyet i Vince Clarke (uzgred, prvi album jedne od njegovih grupa Erasure takođe se zove Wonderland) bljesnuli platinastim sjajem, moguće je posmatrati Wonderland i kroz prizmu individualnih učinaka Williamsa i Laceyeve.
Naime, Williamsovo programiranje, studijski i instrumentalni doprinos čine plesno-ritmičnu osnovu ploče. Wonderland je u najboljem slučaju korektna plesna ploča. Formiran u ključu progressive housea iz sredine 90-ih, s tragovima discoa u stilu Kylie Minogue (circa Light Years), blagim primesama recikliranog trip-hopa (pod uticajem Allison Goldfrapp) i obogaćen nepotrebnim gitarskim deonicama, Wonderland kao da pokušava da zadovolji svakog ko je zaigrao u nekom klubu u poslednjih 15-ak godina.
Umesto da uspe u tome, Williamsova podloga zvuči nefokusirano i bezlično, bez prave publike u vremenu kad ironična konceptualnost electroclasha s jedne, i
kompaktna svežina minimala s druge strane, pokreću mase.
Međutim, posmatrano iz pop perspektive, Laceyine vokalne melodije daju potencijalni hit karakter nekolicini pesama. Singl Adore, naslovna numera, Lost in Space i Telephone imaju refrene koji se brzo uvuku u uši i onda se uporno vrte u njima. Nažalost, produkcijska inferiornost albuma evidentna je i na mestima gde suvišni efekti (najčešće je eho u pitanju, kao na primer u Why Keep On) prljaju vokale.
Upravo lakoća s kojom je moguće razložiti zvuk Rubikona na njegove osnovne sastojke predstavlja jednu od najvećih slabosti albuma. Umesto da u duhu najboljih ostvarenja electropopa spoje mašinsko i organsko u jedinstveno kiborg tkivo, Williams i Lacey ovde vuku pesme svako na svoju stranu, a priori ih čineći samo pogodnim remiks materijalom. Remiks numere Adore Davida Amova i Julia Navasova to i potvrđuje.
Dakle, Wonderland je maleni svet u kom nema čuda. U pitanju je sasvim prosečan plesni album i pop proizvod koji je tik iznad proseka.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.