Sedmi album najpoznatijeg belog rep benda koji je nakon 28 godina karijere napokon posetio i Srbiju
Prošle su tri godine od poslednjeg studijskog albuma
To The Five Boroughs, kojim su
Beastie Boys pokušali da obnove svoje najjače korene – čist beli hip-hop – ali je taj album već danas bez uticaja i tek s jednim hit-singlom.
U godinama pre duže studijske pauze, a nakon veoma uspešnog albuma Hello Nasty (1998), jednog od nekoliko pakovanja ovog trija koji je prošao kroz hardcore, semplmaniju, hip-hop, crossover, pa nazad i sve ukrug i od svega pomalo, bila je forma zamišljenog (treba li reći intelektualnog?) instrumentalnog benda.
U to spada i album The In Sound From Way Out! (’96), na kojem se nalaze instrumentalne verzije odabranih pesama sa Check Your Head i Ill Communication, ali i nekoliko novih numera.
Bilo je to zlatno doba trip-hopa i godine vrhunca njihove izdavačke kuće
Grand Royal, koja je danas u bankrotu, a svoje poslednje uspehe imala je sa albumima At The Drive-In i Bran Van 3000.
The Mix-Up je direktni naslednik albuma The In Sound…, ali su njegovo vreme izlaska i pozicija u trenutnom kontekstu Beastie Boysa vrlo nezahvalni. Očigledno je da su Michael Diamond, Adam Yauch i Adam Horovitz umorni od svojih uloga Mikea D-a, MCA i King Ad Rocka, i ponovo željni svojih matičnih instrumenata.
Aktuelna turneja je tim povodom razdvojena na uobičajeni kostimirani hip-hop spektakl (u kom su glavni muzičari Mix Master Mike za gramofonima i Money Mark za klavijaturama) i potpuno novi instrumentalni šou u kom je MD za bubnjevima, AY na basu, AH na gitari – uz Money Marka i perkusionistu Alfreda Ortiza.
Pojedini festivali (npr. Sonar) organizuju oba koncerta, a instrumentalni šou nastavlja se turnejom u manjim američkim klubovima.
Gorepomenuta postava je i odsvirala ovaj album. Već u prvoj numeri B For My Name učitava se ton albuma – iskusni session muzičari sviraju pop formu u kojoj nema mesta za solo bravure i improvizacije, ali ni za vokale/stihove.
Tehnika snimanja i odabir instrumenata ne odaju današnjicu, i da je tokom miksa korišćena fascinacija stereom na prelazu 50-ih i 60-ih, ovo bi lako bio neki izgubljeni album anonimnih kompozitora muzike za večeru u vreme kad su TV emisije trajale do ranijih večernjih časova, a kasnije služile kao prigodni radio-program.
To je propuštena šansa, pa ovaj album ostaje samozadovoljni snimak koji bi mogao biti pozadinska muzika nekog gradskog kafea koji ne želi da investira u session bend.
Da ne znamo da su Beastie Boys autori, pitanje je koliko pažnje bi album uopšte dobio. I to je još jedna potvrda teorije da je u pop kulturi ime često važnije od dela.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.