Shellac je poseban bend, što zbog činjenice da ga čine producenti, što zbog neobičnog zvuka, metodologije rada, politike (ne)naplaćivanja koncerata, neuobičajenog nošenja kaiša za gitaru. Krenimo redom
Od članova grupe (Todd Trainer, Bob Weston, Steve Albini), poslednji je sigurno najpoznatiji, što kao producent važnih albuma (PJ Harvey, Nirvana...), što kao muzičar koji je donekle definisao američku alternativnu scenu prošlih dekada.
Debi album grupe
Shellac Action Park (1994) jedan je od utemeljivača žanra math-rock. Kasniji albumi nisu doneli nešto naročito novo i izlazili su u dugim razmacima, poslednji,
1000 Hurtz,jeobjavljen 2000. godine.
Ni ovog puta bend nije odustao od svoje prepoznatljive filozofije: minimalistički zvuk, analogna produkcija, neočekivani obrti i muzičke bizarnosti – sve smo to imali prilike da čujemo i na prošlim izdanjima. Međutim, ovde je načinjen korak dalje u pogledu melodičnosti, a primetni su i trenuci u kojima Shellac zvuče kao heavy metal bend, samo što ne koriste odgovarajuće distorzije i gitare.
Album otvara The End of Radio (zabrinutost zbog gašenja nezavisnih radio stanica?), pesma koja počinje nesigurno, kao da se Shellac tek nameštaju u studiju. Reči onda postaju sve dramatičnije, muzika dobija na snazi, priziva se prizor apokalipse, poslednje radio stanice na svetu koja emituje poslednje minute svog programa pred konačan kraj. Maštovito.
Posle ovog osmominutnog uvoda sledi prva u nizu latentno metalskih stvari – Steady As She Goes. Shellac nisu zvučali nikad manje originalno. U najboljem slučaju, ovo je dobar rip off nekog HM standarda starog 20-ak godina.
Shellac često imaju teatralne momente na prvim i poslednjim pesmama na svojim albumima, a EIG nije izuzuzetak. Nagli sweet pop početak zaključne pesme Spoke takođe se naglo prekida, i ponovo počinje Albinijevom tihom vokalnom instrukcijom. Ono što sledi je najfuriozija vokalna deonica koja se može čuti dugo unazad. Multivokalno dranje nikada nije zvučalo tako energično.
I kakav je učinak albuma nakon sedmogodišnje diskografske pauze? Treba najpre uzeti u obzir da su Shellac bend bez većih ambicija, koji nema nikakvu drugu svrhu nego da služi kao rekreacija za članove od intenzivnog producentskog rada (Albini, Weston) ili šefovanja magacinom (Todd Trainer).
Ipak, skoro 15 godina od nastanka benda, Shellac su još uvek stilski na istom terenu kao i na odličnom debiju At Action Park. Svi drugi albumi su bili slabije kopije u ovkiru date matrice i to možda samo zato što je zvuk vremenom bivao sve predvidiviji.
Ako vam nikad nije dosta prepoznatljivog zvuka etikete
Touch & Go i ekipe koja se stalno mota oko nje, onda je ovo svakako nešto vredno preslušavanja. Album će najteže pasti onima koji su očekivali iznenađenja. Ali, zar nije u tome štos – iznenađenje je da (opet) nema iznenađenja.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.