Popboks - CASPIAN - The Four Trees [s2]
Gledate arhiviranu verziju Popboksa
Popboks - web magazin za popularnu kulturu

Albumi · 12.06.2007. 00:00

CASPIAN

The Four Trees

Instrumentalni rock je polako, ali sigurno pretrpeo smenu generacija koja je na neočekivano bezbolan način u zasluženu penziju poslala Tortoise, GY!BE ili Labradford, a u prvi plan izbacila mlade bendove koji su se utrkuju u istraživanju neispitanih prostranstava ili, jednostavno, stvaranju što kvalitetnijih i lepših pesama. Caspian spadaju u one koji će obeležiti epohu...

Vladimir Ninčić

Ocena:
8
8/10
Snaga instrumentalne muzike leži u njenoj sposobnosti da slušaocu ostavi pregršt interpretacija. Svojom silinom ona tera na aktivno učestvovanje u interakciji sa njom i dovodi do izražaja maštu konzumenata. U protivnom, iz nje će se teško nešto izvući i njena svrha će ostati neispunjena.
Od kada se poenta sa kilometarskih simfonija prebacila na jezgrovite i sažete forme, koje nose podjednaku emociju i tenziju ali su daleko direktnije, pojavila se plejada neizmerno kreativnih sanjara koja je uspela da modifikuje dotadašnji post-rock izraz i načini ga napetijim nego ikada.
Hiperprodukcija je prethodnih godina iskristalisala par izazovnih instrumentalnih izdanja koja su standarde u 2007. godini popela do neslućenih visina. Ali, ako se od ikoga očekivalo da se toliko vine u ovih 365 dana, bio je to prvi pik sa pretprošlogodišnjeg drafta, moćni bostonski kvartet Caspian čije je debitovanje označeno kao apsolutni vrhunac sezone.
CASPIAN: The Four Trees
Pretpremijera je bila kao iz snova, jer je You’re The Conductor EP svojim ingenioznim gitarskim harmonijama razarao psihe od Tokija do Sijetla, stvorivši stepen emotivne energije koji nije bio prisutan još od vremena kada je monumentalni The Earth Is Not A Cold Dead Place teksaškog sastava Explosions In The Sky bio u stanju da dezintegriše mnoge muzičke duše. Pitanje nije bilo samo da li su momci iz Beverlija (tu, odmah do Bostona) u mogućnosti da tih magičnih 25 minuta produže na trajanje regularnog albuma, već da li su uopšte kadri da ponovo kreiraju tako žestoke rifove koji u sebi nose i manijakalnu energiju i izvanrednu melodiju.
Odgovor: da i da. Dovoljno je svega nekih 150 sekundi uvodne numere Moksha da blistavi gitarski tremolo natera srce da ponovo zaigra kao kada je First Breath After Coma rađala decenijski prelom te 2003. godine. To je ta harmonija koja pronalazi put do tajnih mesta koje drugi životni aspekti ne mogu da otkriju, forma prepoznavanja i razumevanja koja izaziva snažnu jezu i vibracije.
Dijapazon kojim Caspian manevrišu začuđujuće je razuđen uzimajući u obzir kvalitet svake stavke kojom su prodefilovali. Centralni rafalni trio Crawlspace, Book IX i Brombie odiše superiornom epskom širinom koju su danas u stanju jedino da kreiraju još progresivni kolosi ISIS i to je fakat koji Amere u startu uvrštava u Ligu Šampiona svih tih bezbrojnih pokušaja uspostavljanja simfonije novog milenijuma.
Caspian mogu biti post-rock sastav ekstra klase ako to žele, ali i proizvođači ambijentalnih sazvučja koji bez problema pariraju soničnim ludorijama proisteklim iz radionice jednog Matthewa Coopera (Eluvium) ili Adama Wiltziea (Stars Of The Lid, The Dead Texan) i u tome leži njihova delotvornost.
CASPIAN: The Four Trees
Kao prekaljeni muzički znalci, oni su u stanju da međužanrovske barijere načine svojim robovima i stanje do granice prepoznatljivosti. Njihove pažljivo sklopljene tranzicije su još jedan dokaz otvorenosti novog talasa rock instrumentalije i snažan demant svima koji i dalje potežu pitanje uklještenosti u vrtlozima istrošene dinamike.
Scena u 2007. nastavlja da začuđuje svojim kvalitetom i ne pokazuje ni najsitnije znake posustajanja. Scraps of Tape, Grails, Tunturia, Port-Royal i Pg. Lost su već izbacili prilično zapažene albume, a velika je verovatnoća da će se njima pridružiti dovitljivi Jenkiji Silencio, ludi Norvežani Samuel Jackson Five, metalizirani Englezi Up C Down C ili neki novi klinci.
Međutim, najviši stepenik će gotovo sigurno biti rezervisan za emotivno razarajuću soničnu priču iz Masačusetsa. Teško je utvrditi da li je njen akcenat na kompozicijama ili tonalitetu, ali sigurno je da u nemilosrdnom boju zastrašujuće bučnih i prijatno umirujućih figura nastaje svojevrsno putešestvije za otkrićem, koje je u isto vreme samo sebi destinacija.


Komentari

Trenutno nema komentara.

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.