Neki od navedenih izvođača bili su virtuozi na svojim instrumentima, neki su jedva znali tri akorda, ali sve ih je odlikovalo odsustvo straha u probijanju barijera, sklonost ka istraživanju novih teritorija, i svi su delili istu svest, propustljivu za entropiju iz okruženja
U pop muzici posebno mesto zauzimaju tzv. opskurne face, muzičari sa margine, oni koji su nesvesni sopstvenog uticaja na buduće nastavljače.
Neki do njih posthumno dobijaju nekakva priznanja i kultni status. Tako su Velvet Underground ili Can danas sastavni deo svakog ozbiljnijeg muzičkog leksikona, to su svakako i Pixies, i Afrika Bambaata, i Throbbing Gristle, ali je mnogo više onih čija imena nisu naširoko poznata uprkos tome što su stvarali fascinantnu muziku.
Kroz sedamdesete i osamdesete protutnjali su talasi bendova i muzičara koji su na ovaj ili onaj način za sobom ostavili trag. Pojedinačni uticaj svakog od njih ne može se izmeriti, no to nam ovde nije ni namera.
Ovo je lična lista autora ovog teksta na kojoj se nalaze neka od manje poznatih imena koja su – kombinujući smelost novog talasa i ritmički puls funka sa proročkim jezikom jazza i elektronike – u prošlosti odlučujuće uticala na razvoj današnjeg zvuka.
Neki od navedenih izvođača bili su virtuozi na svojim instrumentima, neki su jedva znali tri akorda, ali sve ih je odlikovalo odsustvo straha u probijanju barijera, sklonost ka istraživanju novih teritorija, i svi su delili istu svest, propustljivu za entropiju iz okruženja.
Danas ih spaja to što im muzika i dalje zvuči zapanjujuće sveže.
(redosled nije od značaja)
Betty Davis
Moguće je da je od nje sve počelo. Možda je preterano, ali ona je gospođa Funk.
Kada se govori o crnom zvuku, svakako se prvo pomisli Jamesa Browna, Sly Stone, Georgea Clintona i Parliament/Funkadelic ekipu, Roya Ayersa, Ohio Players, Herbie Hancock, ali uticaj
Betty Davis veći je nego što joj se najčešće pripisuje – obično se spominje samo u kontekstu toga da je tokom sedamdesetih nekoliko godina bila žena Milesa Davisa.
Bivša manekenka i modni kreator kapricioznom trubaču bila je ne samo supruga, već pre svega uticajan životni partner. Za funk scenu bila je trendseter u sličnoj meri u kojoj je to za pop svet bio Bowie . Ona je bila ta koja je uštirkanog Milesa izvukla iz uglancanih skupih odela i ogrnula ga plaštevima psihodeličnih boja; zbog nje je gazda nabacio afro-frizuru i prvi put oslušnuo Hendrixa. Ona ga je povukla iz posleratnog snobovskog miljea natrag u budućnost, ka njegovim afričkim korenima i tribalnoj muzici funka, sirovoj jednostavnosti ritma... Napokon, da nije bilo Betty, možda nikada ne bi bilo ni Bitches Brew, ili barem ne bi album bio toliko nagruvan energijom.
Jer Betty Davis je baš to – raspomamljena energija, čista strast, jednom rečju: ložnjava. Ona je hodajuća tempirana bomba, seks na gotovs, penetracija u pokretu, prva crna neofeministkinja i, najzad, najgrlatiji ženski vokal, pored kojeg Tina Turner zvuči kao smerna katolkinja.
Snimila je samo tri albuma u periodu 1973-1975.
Na prvom (Betty Davis, 1971) je nadrkano pevala: “If I'm in luck, I might get picked up...”. Na drugom (They Say I'm Different, 1973) je stenjala: “I used to whip him with my turquoise chain, he used to love it... ”
Na ove dve ploče prateći bend sa ritam sekcijom Sly Stonea odsvirao je možda najsočniji funk ikada. Iz svake bas deonice kapaju ugrušci masti, gitare čegrtaju kao zvečarke, bubanj zakucava kao betonski malj, dok Betty komanduje i zapoveda, umiljava se i mami, svršava, oplakuje i vrišti; ona ne nosi korbač, već lanac od čelika, umesto poljubaca obasipa te modricama po telu, ne kleči pred tobom već te zaskače otpozadi, poliva te vrelim voskom po leđima dok ti sisa krv iz žila...
Ali, hm, da se ne zanosimo previše.
Preporuka: They Say I'm Different (MPC, 1973)
James Chance
Sax Maniac, tako ga zovu, ne bez razloga. Jer,
James Chance je neuračunljiv.
Krajem sedamdesetih punk je u Njujorku već postao passe, došlo je vreme za novi talas. Ali ubrzo su se pojavili likovi koji su new wave svirali kao no wave . Bila su to kopilad punka i jazza. Među njima je James Chance, bivši saksofonista Teenage Jesus and The Jerks, bio najneobuzdaniji. Da je James Brown načisto odlepio, ne bi bio ni blizu. Jer Chance je totalni odlep. Sid Vicious ga ne bi dobio jedan na jedan. Čovek je nadmašio i Elvisa. Uostalom, ima bolju frizuru.
Chance je belac koji svira crnu muziku, đavo na đavolskom zadatku, nastavljač kafanskih ragtime zabavljača, ceremonijalmajstor bluda.
Njegova sirova mešavina funka i rocka, jazza i punka sa bendom Contortions postala je motor brutalnog, osvetničkog egzistencijalizma jedne generacije koja se zatekla u pogrešnom vremenu. Iako duboko poetična, čitava njujorška scena na uranku reganovske ere odisala je cinizmom, dok se njena angažovanost pretapala sa besom i letargijom.
Dekontsruktivizam bendova poput DNA i Mars bio je inspirativan, ali na momente zamoran i hermetičan. Samim tim, uprkos snazi, osuđen na kratak život.
Za razliku od njih, James Chance je nosio oreol nepristajanja. Na svojim koncertima najviše je mrzeo one deo publike koji ne đuska. Zato je imao običaj da silazi sa bine i nabada ih pesnicom u glavu. “Ne podnosim te kvaziumetničke tipove iz Sohoa. Ja sviram, a oni sede na podu, blazirani. Zato ponekad moram da odem izvan granica muzike, moram fizički da ih napadnem.”
Chanceov saksofon je onaj Ornetta Colemana, frenetičan i divlji, zver zatočena u tamnici koja u borbi za izlaz riče. Chance je neprestano u tenziji, njegov ritam ne prestaje, sinkopirana kakofonija ne dopušta vam da dupe držite mirno. I, naravno, to famozno kravlje zvonce na bubnju, isto ono koje danas James Murphy (DFA) tako obilato eksploatiše...
Na pitanje kako mu se čini savremena muzika, Chance je 1981. u jednom intervjuu za Rolling Stone odgovorio: “Ne pratim previše savremenu muziku. Jedino što slušam to su snimci haićanskih perkusionista. Inače, uglavnom gledam televiziju i drogiram se”.
Po svojoj prilici, James je ponovo okupio bend. Prvi veći nastup imaće u aprilu ove godine na festivalu All Tomorrow's Parties.
Preporuka: Off White (ZE, 1979) i Buy The Contortions (ZE, 1979)
ESG
One su četiri crne dame iz južnog Bronksa. Salt ‘n' Peppa pre Salt ‘n' Peppa, Destiny's Child pre Destiny's Child. Ali, polako. Ove cice nisu za šalu. Od svih bendova okupljenih oko etikete 99 Records u Njujorku početkom osamdesetih, sestre Scroggins su imale najviše šmeka. Čist ogoljen zvuk, ogoljen do kostiju, bez gitare, samo bubanj i bas.
Poslušajte najjednostavniji mogući ritam poznat čoveku, zalepite se za bas liniju od tri tona, koja zvuči kao da ga svira sedmogodišnje dete i, napokon, poslušajte mlađanu Renee koja poručuje: “ I can't tell you what to do...”.
Jer to je sve što one poručuju, sasvim dovoljno, u nekih dva i po minuta funky vožnje posle koje će vam se kukovi nepovratno odvojiti od tela.
U svojoj kratkotrajnoj karijeri nastupale su sa Public Image Limited i A Certain Ratio, njihove pesme bile su sastavni deo pionirskih DJ setova u klubovima kao što su Paradise Garage i Music Box. Pa ipak,
ESG nisu za sobom ostavile previše zvučnog zapisa. Za 99 Records objavile su nekoliko singlova i EP-eva, kao i za Factory, etiketu Tonya Wilsona. Većina ovog materijala kasnije će se naći na esencijalnoj kompilaciji
ESG: A South Bronx Story (Soul Jazz, 2000).
Široka upotreba starih semplova početkom devedesetih revitalizovala je ESG koje su tako postale nezaobilazni link u prelasku iz funka u hip-hop, poslednjoj velikoj transformaciji crne muzike.
Preporuka: A South Bronx Story (Soul Jazz, 2000)
Liquid Liquid
Od bas deonice njihove pesme
Cavern Grandmaster Flash je 1983. napravio jedan od najvećih hip-hop klasika, pesmu
White Lines.
Liquid Liquid će iza sebe ostaviti armije sledbenika. Hipnotizirajući efekat njihovih instrumentalnih vrludotina obeležiće američku post-rock scenu na početku devedesetih (Tortoise, Ui, Slint), kao i kolektivni identitet novih post-punk sastava poput The Rapture.
Kada su se pojavili krajem sedamdesetih, Liquid Liquid su takođe bili jedan od onih njujorških bendova koji o sviranju nisu imali pojma. Nisu čak ni znali šta žele da sviraju, znali su samo da žele da prže. Čak su na prvim klupskim koncertima pozivali publiku da donese svoje instrumente i pridruži im se na bini. Iako su bili sastavni deo iste scene kao i ESG, James Chance i DNA, zvuk im je izvorno bio bliži muzičarima kao što su Fela Kuti ili Adrian Sherwood. Takođe, više od svih ostalih kolega oslanjali su se na improvizaciju. Svirali su glasno. Električne gitare u haotičnoj džungli perkusija. Dub-punk. Lock groove. Minimal disco.
Kada su im tražili da opišu svoj stil, odgovarali su: body music ili big beat.
Kao predvodnici kultne etikete 99 Records, Liquid Liquid su objavili tri EP-a ('81, '82, '83) sa po pet pesama na svakom. Kompletan materijal sa ovih izdanja sakupio je James Lavelle, vlasnik etikete Mo' Wax, na retrospektivnoj kompilaciji Liquid Liquid (1997) koja danas predstavlja nepresušnu arhivu za sve stare i nove fanove benda.
Prestižna njujorška etiketa DFA uvrstila je novu verziju njihove numere Bellhead na svoju trostruku kompilaciju DFA #2, dok se novi dugosvirajući Liquid Liquid materijal posle više od dve decenije sa nestrpljenjem očekuje ove godine, takođe u izdanju DFA.
Preporuka: Liquid Liquid (Mo' Wax, 1997)
The Slits
Prvi ženski punk bend. Ni one nisu imale veze sa sviranjem: na prvoj turneji sa The Clash Mick Jones im je štimovao gitare. Ali imale su stil. Isprva, doduše, vrlo nedefinisan. Prvi snimci
The Slits predstavljali su hrpu ubrzane buke, odsvirane na lošoj opremi i snimljene na jeftinim uređajima. Međutim, pravi potencijal njihove tinejdžerske razuzdanosti uočiće reggae veteran Dennis Bovell.
Uz njegovu pomoć nastaće kultni klasik Cut iz 1979. Svojom iščašenom fuzijom punka i “etno” elemenata devojke se nikada nisu uklapale u predvidljive rock obrasce: na albumu je bilo više duba nego distorzije, više eteričnog nego žestokog, ali je zato svaki vrisak pevačice Ari Upp, svaki njen falš i svaki raštimovan rif na gitari govorio čistokrvnim punk jezikom. Tako će The Slits odrediti sudbinu svih budućih riot girrrls – od Chrisy Hynde, preko Bikini Kill, Le Tigre i PJ Harvey, do Courtney Love, Peaches, Chicks On Speed, Miss Kittin, Electrelane.
Možda je dovoljno reći da su se za svoj debi album slikale gole, umazane blatom.
Izdavačka kuća Koch ove godine je objavila reizdanje albuma Cut.
Preporuka: Cut (Island, 1979; Koch, 2005)
Rhys Chatham
Završivši studije kompozicije, klasično obrazovani flautista
Rhys Chatham se u svom kompozitorskom radu okreće isključivo intonaciji. Čak je neko vreme zarađivao kao štimer. Krajem sedamdesetih počinje sa inkorporiranjem rock elemenata u svoju muziku.
Nakon što je video Ramonese u CBGB-u, uzima u ruke električnu gitaru. Chatham je na ovom instrumentu za sobom ostavio neke zapanjujuće snimke. Uspevao je da pravi dugačke numere od samo jedne jedine harmonije, cepajući samo jedan rif, nekad i po deset minuta u kontinuitetu. Jedan deo njegovog repertoara činile su repetitivne ritmičke kompozicije, dok je ostatak bio sastavljen od podjednako uspešnih ambijentalnih pasaža. Chatham je predvodio krem njujorške avangarde, direktno utičući na kasniju pojavu post-rocka i noise eksperimente sastava kao što je Sonic Youth.
Njegov magnum opus An Angel Moves Too Fast To See (1989) originalno je pisan za orkestar od 100 gitara.
Preporuka: 3 CD Box Set - Rhys Chatham Compendium (Table of the Elements, 2002)
Arthur Rusell (1952-1972)
Nežan tip. Čudak. Osobenjak. Neprilagođeni genije.
Arthur Russell je jedan od onih koji se pojave na svakih hiljadu godina kao medijumi kroz koje progovaraju duše iz nekog dalekog, nepoznatog sveta, nešto neizrecivo, nešto što ostaje s one strane dobra i zla.
Arthur je bio klasično obrazovan muzičar. Svirao je vilončelo i bio jedan od najtalentovanijih. Onda je jedne večeri otišao u klub. Tamo je shvatio da uz muziku treba plesati, naročito ako ona poseduje ritam. Potom je izmislio house. Russellovi hitovi bili su omiljeni u setovima Larrya Levana iz kluba Paradise Garage; od 1979. do 1983. objavio je niz fenomenalnih singlova od kojih su neki postali instant klasici. Is it All Over My Face (pod pseudonimom Loose Joints), Go Bang (pod imenom Dinosaur L), Wax The Wan, Kiss Me Again, podjednako pod uticajem funka i afričkih ritmova, postaviće temelje čikaškog house zvuka.
Na drugoj strani su njegove introspektivne, eterične kompozicije sa solo čelo i glas, koje i dalje zvuče opčinjavajuće, drugačije od svega što ste ikada mogli da čujete.
Fragmentarne i nedovršene, pesme sa albuma World Of Echo kao da su upućene nekom tajanstvenom, nedohvatnom biću koje se ogleda duboko unutar svesti slušaoca.
Svet Arthura Russella je čaroban svet, ali je isto tako i svet demona.
Arthur je imao svoje demone, a jedan od njih mu je konačno došao glave.
AIDS je uzeo maha: 4. aprila 1992. svet je ostao uskraćen za jednog velikog umetnika.
Preporuka: World Of Echo (Upside 1986, Audika 2004), Calling Out Of Context (Audika, 2004) i The World Of Arthur Russell (Soul Jazz, 2004)
Lemon Kittens
Lemon Kittens su punkeri koji se sprdaju sa punkom, muzički diletanti koji sviraju jazz, hip-hoperi pre hip-hopa. Svirali su sve samo zato što nisu znali drugačije.
Bend je krajem sedamdesetih promenio na desetine inkarnacija pre nego što se zadržao na duetu koji su činili Karl Blake i pevačica Danielle Dax. Njihov drugi album, klaustrofobična burleska We Buy A Hammer For Daddy iz 1980, savršen je primer somnabulije i muzičkog dadaizma. Blake i Dax hvataju sve što im padne pod ruku džorajući se raznim instrumentima: gitara, bas, bubanj, saksofon, klavijature, flauta, squezze box, stick synth. Bizarni, bučni i nepredvidivi, Lemon Kittens spadaju u začetnike modernog eksperimentalnog rock zvuka.
Preporuka: We Buy A Hammer For Daddy (United Dairies, 1980)
Cultural Amnesia
Ovaj opskurni britanski sastav teško da bi se mogao nazvati uticajnim u pravom smislu reči budući da praktično i ne postoji na muzičkoj mapi.
Cultural Amnesia su na ivici potpunog ludila. U poređenju sa njima, Nine Inch Nails su uspavanka. Njihova tri albuma, objavljena samo na kasetama, danas su teško dostupna i u originalnom izdanju mogu se naći jedino putem interneta, po ceni od oko 50 evra. Ali sa njihove oficijelne web stanice možete besplatno skinuti veliki broj snimaka.
Cultural Amnesia su idealan soundtrack za noćni Beograd. Na momente su to cyber Doorsi, na momente Joy Division negde u devetom krugu pakla, ponekad zli blizanci Tuxedoomoon. Paranoja, buka i strepnja, dark wave i electro-noise, distorzirani glasovi koji kao da dopiru iz cevi, šištavi sintisajzeri i kiše elektroida koji plutaju zamršenim kablovima digitalne mreže sveta... Ovaj bend poručuje: nema izlaza iz beskraja.
Preporuka: Video Rideo (Con Tapes, 1981), Sinclair's Luck (Hersay and Heresy, 1983) i The Uncle Of The Boot (Datenverarbeitung Kassetten, 1983)
Teutonik Disaster
Nemački new wave funk? Trash-disco, punk-flop?
Teutonic Disaster je prava poslastica. Za ovu urnebesnu kompilaciju zaslužan je DJ Munk, jedan od trenutno najprominentnijih underground producenata u Nemačkoj, vlasnik etikete Gomma.
Munk i njegova ekipa iz Minhena redovno su u svoje setove ubacivali neke nepoznate, ali vrlo cool nemačke stvari iz sedamdesetih i s početka osamdesetih, miksujući ih sa novom muzikom. Budući da su ove ploče, sudeći po reakcijama publike, savršeno prijanjale uz aktuelan klupski zvuk, bilo je logično sakupiti najbolje od njih na jednom mestu.
Svojevremeno se u Nemačkoj na talasu uspeha grupa poput Amon Duul, Can i Kraftwerk razvila krupna nezavisna scena sa sopstvenom distributivnom mrežom, što je izvođačima omogućavalo da redovno objavljuju za male nezavisne etikete. Tako je scena postala prilično raznovrsna, ljubomorno čuvajući svoj pobunjenički duh od tadašnjeg nemačkog mainstreama.
Teutonik Disaster (Gomma) Vol. 1 i 2 predstavlja nepoznate nemačke bendove koji sviraju prilično spektakularnu muziku zapanjujuće ispred svog vremena. Između ostalih, tu su: Explorer, Carmen, Scala, BBB, The Tanzdiele, Schwarze Bewegung, Reifenstahl, Ampilla's Delight, Reiz Des Neuen, 50 Tabletten, Exkurs, Geisterfahrer, Mythen in Tüten, Starter, Instant Music, Camilla Motor, Nervösen Deutschen, Die Chefs, Die Hetero's, FBC, Roter Mund...
Slušajte glasno!
Komentari
-
Milica (gost)
| 14.03.2009. 13.07.59
Nje lose,ali moze i bolje!
-
Gambino (gost)
| 09.01.2010. 17.00.17
ESG су избацили још 3 албума и и даље свирају.
# 1991: ESG
# 2002: Step Off
# 2006: Keep on Moving
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.