Angel Milk

Pre nešto više od dve godine Telepopmusik su bili pravo malo, ali slatko otkriće pariske downtempo/ambijent scene sa svojim debi albumom Genetic World. Bili smo u prilici da ih vidimo i čujemo uživo na festivalu EXIT 2002. Za relativno kratak period svet se promenio, što podrazumeva i munjevitu smenu muzičkih trendova.

Telepopmusik na ovoj ploči zvuče kao probuđeni nakon hibernacije. Zbunjeni i neprilagođeni. Doduše, prilagođavanje im nekako i ide, ali nesnalažljivost je očigledna posledica zbunjenosti. Nije sve tako crno, ustvari, prilično je lepršavo i ležerno što se muzike i tekstova tiče. Na bukletu nas još dočekuje osoba maskirana u pandu, koja svira trubu, na zvaničnom web sajtu je i mali , simpatični tizer. Dovoljno da vas isprovocira i navede da nabavite novi album.

A kada dođete do njega, ubrzo shvatate da je genetski inženjering, barem onako kako ga doživljava Telepopmusik, odavno prevaziđen i da scenom vladaju novi mutanti. To ne znači da je ovom bendu istekao rok trajanja – samo se sredina jednostavno promenila. Muzički talas kojem je ovaj bend pripadao odavno se pretvorio u cunami čijim smo muljažama svakodnevno zasuti sa raznih strana. No – šta je tu je, ploča je pred nama pa da vidimo šta konkretno nudi trio Heari, Heitier i Dumont.

Za početak obilje orkestracija, harfi, raznih sintetizovanih eletronskih zvukova, veoma zanimljive melodije koje ponekad zvuče kao da su namenski komponovane (za pozorište, film). Angel Milk je teatralan, raskošan, aranžmanski veoma bogat. Šteta što se na tome toliko insistira da vremenom gubi na značaju. U odnosu na prvi album, ovde nema žanrovskih lutanja i usiljene kombinatorike. Ovo je ambient/downtempo začinjen bluesom, što je već sada zaštitni znak ovog projekta.

Prva trećina albuma prilično obećava mameći vas da nastavite sa preslušavanjem dok isčekujete nove zanimacije. Otvara ga Don't Look Back, jedna potresno otpevana balada prepuna produkcijskih detalja kroz koje se provlači setna pop melodija. Stop Running Away vrlo podseća na Bjork iz Homogenic faze, a izvodi je novi član Tpm. tima Deborah Anderson. Pesma otpevana u nekoliko tejkova u različitim tonalitetima i dinamici, potom uobličena sa par muzičkih intervencija u vidu nenametljive ritam mašine oblepljene raznim zvukovima. Kroz pesme koje slede priča se diskretno razvija golicajući maštu slušaoca. Vokali se smenjuju kao i raspoloženja, ritmovi. Densi numera Into Everything sa bogatom gudačkom sekcijom i Kraftwerk sintisajzer deonicama na kraju se pretvara u sneni solo harfe.

Potom se točak istorije vraća unazad. Na ostatku albuma opet dominira glavni ženski vokal benda Angela McCluskey. Sve bi bilo podnošljivije da ona za ove dve godine niji otišla još dalje u (ne)svesnom kopiranju Billie Holliday, Stine Nordenstam ili Macy Gray. To je ta hibernacija. Zar mora na tom stilu toliko da insistira, i to danas kad nas svako malo strefi neka “nova zvezda” u maniru gore navedenih pevačica? Nije ni čudo što imate osećaj kao da na ostaku albuma čujete samo nju.

Nakon vrlo jasnog starta producentski trio Telepopmusik počinje da se rasplinjuje, insistira se na orkestracijama, diskretnom klaviru, odsustvu ritam sekcije, pesmama bez precizno definisane melodijske forme, dremežu. Kao da im niko nije rekao da Massive Attack sindrom takođe pripada prošlosti. U finišu ploče zanimljiva inovacija je kratka forma Tuesday. Iako traje minut i po, neodoljiva je u svojoj jednostavnosti. Opisati jutra uz ženske vokale u pozadini ni Stereolab možda ne bi umeli bolje. Na kraju kroz zvuke kiše muški glas napominje da je ostatak ploče ustupljen nama i želi nam dobru zabavu?! Uz više puta korišćenu gudačku deonicu ulazimo u poslednju pesmu 15 Minutes, ni manje ni više nego punih 15 minuta – TIŠINE. Ne znam šta su time hteli. Možda da se slusalac zamisli, udubi, nešto sam iskomponuje... Čemu? Bože, kakva glupost.

Angel Milk ipak nudi prosečan sadržaj. Nakon samouverenog starta na videlo izbija nesigurnost, što ostavlja utisak da su Telepopmusik poprilično skloni padu.