U Beogradu je od sredine marta postavljena prva velika izložba britanske savremene umetnosti u Srbiji posle 20 godina. Izložba U raskoraku dovodi u Beograd nove radove 15 značajnih predstavnika britanske umetničke scene
Četiri stotine trideset sedam sijalica, dvadeset pet slova, tri reda teksta – to je znak dobrodošlice koji vas dočekuje dok prilazite Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i ulazite u prostor izložbe
U raskoraku/Breaking Step. Nije ni čudo (sic!) da manje-više svaki tekst o njoj počinje nekim oblikom reference na taj rad Nathana Coleya.
Ne samo zato što je prvi u promenadi kroz izmeštanje, saosećanje i humor u savremenoj britanskoj umetnosti. Njegov potencijal za (zlo)upotrebu u raznim kontekstima gotovo je neiscrpan. Coley, promućurni riđokosi Škot, to dobro zna i, kad god je u prilici, osujećuje takve pokušaje. Imao sam prilike da to iskusim.
Dok sam radio na grafičkom oblikovanju kataloga izložbe, Nathan (eto, prešli smo na ti) mi nije dozvolio da se lako izvučem. U trenucima histerije, pred sam ulazak knjige u štampu, obustavio je pokrete trupa jer je rad There Will Be No Miracles Here (Nikakvih čuda ovde neće biti, 2006) bio prikazan pod kosim uglom! Sorry, mate. OK, stavljamo anfas...
Moj put do Muzeja najčešće vodi sa suprotne strane, s leđa, ka bočnom ulazu za zaposlene. Iz backstagea, koji u ovom slučaju čine nekadašnje prostorije kafea pregrađene lakim panelima, ulazim u izložbu bez tog prethodnog upozorenja da svoja očekivanja ostavim za sobom. Tako ostajem nedodirnut kraljevskom uredbom i ostavljam prostora za mogućnost da naiđem na neko čudo.
Rad Adama Chodzkoa M-staza (M-path) proizvod je veoma uspešne višenedeljne akcije prikupljanja starih cipela od stanovnika Voždovca. Obuća koju su Voždovčani poklonili, a pošto je pedantno očišćena i dezinfikovana, čeka vas na prizemlju Muzeja.
Mladi volonteri će vam ponuditi da se preobujete, tako prođete kroz izložbu i proverite da li se vaš doživljaj umetnost menja kada se nađete u tuđoj obući. Osim što se bavi funkcionisanjem lokalne zajednice, hodanjem i pitanjem pogleda u umetnosti, ovaj rad je u jednom trenutku počeo da predstavlja i izvor frustracije za kustose i mali muzejski tim za odnose sa javnošću, jer je pretio da publicitetom proguta ostatak izložbe.
Kada se u medijskoj logici ukrste zanimljiv gimmick i naziv U raskoraku – nastaje haos. Umalo da posetioci ostanu u uverenju da je reč o „onoj izložbi s cipelama“...
Projekat koji su pod firmom Folk arhive (Folk Archive, 2005) realizovali glasoviti umetnici Jeremy Deller i Alan Kane neka je vrsta ustupanja mesta nepoznatima, amaterima i njihovoj „narodskoj“, neumetničkoj potrebi da proizvode umetnost. Od mehaničkog slona koji na vašarima služi kao vožnja za decu, preko crteža štićenika britanskih zatvora, do reklamnih tabli radnji za čitanje sudbine s dlana, bogatstvo ove arhive je izazov za dugo čeprkanje. (Ras)korak po (ras)korak...
Na putu do pop-utočišta koje je posetiocima obezbedio prošlogodišnji finalista trke za Turnerovu nagradu Phil Collins, ne propustite gotovo sasvim skriveni rad Mikea Nelsona. Suptilnim udicama privući će vam pažnju i pozvati vas da zavirite u deo muzejskog prostora kojim već decenijama vlada skulptura Ivana Meštrovića Velika udovica.
Ukoliko dobro poznajete MSU, primetićete dvoja vrata kojih ranije nije bilo u izložbenom prostoru. Samo napred, vrata umeju da podrazumevaju i poziv da se kroz njih prođe. Nakon te ekskurzije u nepoznato – u pohode Morrisseyu i grupi The Smiths.
Dok prolazite pored komada izrađenih u tehnici sito štampe kojima Phil Collins monumentalizuje pokušaje Stephena Patricka Morrisseya da se kroz pisma objavljena u britanskoj muzičkoj štampi krajem 70-ih i početkom 80-ih godina 20. veka probije kao novinar, zvuci koji dopiru s druge strane zida povući će vas korak dalje. Hodnik oblepljen plakatima na turskom jeziku stvara privid ulaza u klub i vodi u mrak video-instalacije dünya dinlemiyor (ako vas neko pita kako se na turskom kaže The World Won’t Listen – to je to).
Dok mladi stanovnici Istanbula izvode karaoke verzije pesama ove legendarne mančesterske grupe – a vi pevate s njima – učestvujete u ostvarenju jedne od poenti Collinsovog rada. Neke (pop) kulturne matrice važe gotovo na čitavom globusu. I na mestima gde to ne biste očekivali, The Smiths rezoniraju na isti način kao i u vašoj sobi. I nema veze što su karaoke (valjda?) pojava suprotna onome što The Smiths znače. Njihove pesme se preko matrice tog japanskog izuma pevaju srčanije nego druge.
Recimo da obilazak izložbe nastavljate dok pevušite melodiju instrumentala Smithsa Oscillate Wildly. Ako ništa drugo, njegov naziv savršeno pristaje onome što ćete zateći u najvećoj izložbenoj prostoriji MSU.
Podna instalacija Jima Lambiea u vidu polja koncentričnih crnih krugova površine gotovo 180 kvadratnih metara je iskustvo na granici optičke izdržljivosti. Višednevni minuciozni rad koji su u izvođenje ove instalacije uložili Jim, njegov asistent i nekoliko predanih volonterki s beogradskog Fakulteta primenjenih umetnosti sve vreme je bio praćen soundtrackom za sladokusce, u spektru od Velvet Undergrounda do Videosexa. Ovu instalaciju u kojoj se sreću pop i op (šta je sad to?) možete videti i s takozvanog petog, najvišeg nivoa muzeja. Upozorenje: pogled s tog mesta podjednako je psihotropan.
Na putu do galerije na petom nivou pronaći ćete sledeće:
- Cathy Wilkes: njena instalacija Moji prsti dodiruju metal (My Fingers Touch Metal) je predmet polemike posetilaca izložbe U raskoraku. Neki misle da je to hrpa nasumice odabranih i odbačenih predmeta. Drugi tvrde da se iz situacije koju je umetnica za sobom ostavila u Beogradu svojevrsnim forenzičkim pristupom postepeno otkriva zanimljiv narativ;
- Jonathana Monka: on, nekako konceptualno, koristi baštinu konceptualne umetnosti i značajno doprinosi uvrštavanju reči humor u podnaslov izložbe;
- Natahana Coleya: opet!, ali vredi – Kabina za svedoke u slučaju Lockerbie (Lockerbie Witness Box, 2003) je veoma zanimljiv predmet koji postavlja pitanja o prirodi skulpture, readymadea, kopije i originala, a sve u kontekstu jednog poznatog poglavlja istorije borbe protiv terorizma. Posebna poslastica je Kamuflirana Bajrakli džamija (Camouflage Bajrakli Mosque), rad koji je Coley izveo specijalno za ovu izložbu;
- Tobyja Patersona: njegovo skejtersko iskustvo čini da sa modernim gradom ima posebnu, intimnu i idealizovanu vezu. Njegove predstave detalja urbanih pejzaža Beograda s obe strane Save prečišćena su posveta slomljenim snovima modernizma;
- Adama Chodzkoa: još njegovih "hodačkih" radova, bilo da se tiču šetnji poslovičnim stazama detinjstva ili noćnim pohodima zveri na Frieze Art Fair;
- grupu Henry the VIII's Wives: oni prikazuju razvoj beogradskog dela projekta Tatljinov spomenik i svet (Tatlin's Tower and the World). Njihova je zamisao da širom sveta konačno izvedu čuveni Tatljinov objekat, ali u fragmentima. MSU vredno radi na tome da beogradski prilog Spomeniku III Internacionali bude prvi zaista izveden. Pored toga, Žene izlažu i seriju fotografija Ikonički momenti XX veka (Iconic Moments of the 20th Century, 1999), na kojima su predstavljene prepoznatljive slike iz istorije prošlog veka, ali rekreirane uz pomoć stanovnika staračkih domova);
- grupu Inventory: oni sami kažu da nisu umetnici nego esejisti, o čemu svedoči istoimeni časopis koji izdaju već desetak godina. Neki od njihovih radova na izložbi i jesu svojevrsni eseji, poput videa Mesečari (Sleepwalkers, 2003) koji prikazuje skup britanskih zaluđenika za američku pop-kulturu i ikonografiju. Coagulum je akcija zabeležena kamerom, u kojoj su stanovnici Londona pozvani da se kreću zbijeni u neku vrstu organizma kolonije ili ugruška, i tako ometaju rad tržnog centa;
- Neila Cummingsa i Marysiu Lewandowsku: u projektu Entuzijazam (Enthusiasm, 2005)onipredstavljaju temeljni i mukotrpni rad na ostvarenju arhive filmova snimljenih po amaterskim kino-klubovima oformljenim u fabrikama širom socijalističke Poljske. Filmovi su razvrstani u tri tematske grupe, a svakoj od njih je posvećen po jedan “bioskop”: Ljubav, Rad i Čežnja (Love, Labour, Longing)
Pošto ste se zagrejali izborom poljskih amaterskih filmova iz vremena Varšavskog pakta, u sali za predavanja u prizemlju Muzeja možete pogledati rad Jeremyja Dellera Bitka kod Orgriva (The Battle of Orgreave, 2001) u režiji Mikea Figgisa. Ovaj film rekonstruiše sukob policije s rudarima u štrajku koji se odigrao kod mesta Orgriv 1984. godine. On predstavlja sučeljenje s nedavnom istorijom Velike Britanije kroz pogled na trenutak koji se smatra svojevrsnim krajem radničkog pokreta u toj zemlji u doba vlade Margaret Thatcher.
Pre nego što napustite izložbu U raskoraku, pokušajte da odgovorite na dva teška pitanja:
1) Gde je rad obećane Gillian Wearing, dobitnice Turnera za 1997. godinu?
2) Šta je sa Johnom Woodom i Paulom Harrisonom?
Evo i malog nagoveštaja:
- što se tiče prvog pitanja, ključne reči su: biletarnica i ženski toalet; dobro, i još osam mesta u MSU.
- a Wooda i Harrisona potražite u Pariskoj ulici, na broju 14. Samo nemojte da zalutate u sedište DSS-a.
* autor je dizajner u MSU
Trajanje: od 24. marta do 10. juna 2007.
Kustosi: Branislav Dimitrijević, Caroline Douglas, Siniša Mitrović i Jelena Vesić.
Koproducenti: Muzej savremene umetnosti i British Council.
Muzej savremene umetnosti nalazi se na adresi Ušće 10, blok 15, Novi Beograd.
Radno vreme: od 10 do 18 časova. Utorkom je zatvoren za posetioce. Sredom je ulaz besplatan.
Vikendom se organizuju stručna vođenja. Posetioce vode kustosi izložbe.
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.