Album i film o kome je ovde reč po prvi put unose trunke svetla u famu koja vlada oko benda čiji je lider do danas ostao najpominjaniji kao čovek koji - Kurtu Cobainu kupio remington M-11
Demoni! Personifikacija prepoznatljivog karaktera ili nešto što stalno menja oblik i značenje?
Da li su ljudi otelotvorene spodobe? Bića koja potiču iz drugih svetova?
Vladaju li demoni nad bespomoćnima?
Za vreme hibernacije, složenog biološkog procesa, mnoga bića iz sveta reptila i sisara, uz pomoć prirodno podešenog biološkog mehanizma, padaju u dubok san. Propratne pojave kao što su, recimo, spuštanje temperature tela ili smanjenje broja otkucaja srca pomažu telu da prebrodi period dugog neuzimanja hrane i vode. Tako, recimo, neke vrsta kornjača miruju i do osam meseci.
U svetu flore hibernaculum predstavlja opnu, futrolu ili omotač kojim se biljka štiti od spoljnih dugotrajnih nepovoljnih uticaja. Kod životinja taj pojam opisuje lokaciju privremenog skrovišta u kom spava budući plen pasioniranog lovca i gitariste Teda Nugenta.
Posle devet
godina koje su pojeli skakavci, petim oficijelnim izdanjem
Hex: Or Printing In The Infernal Method (2005), na muzičku scenu se pod već dvostruko legendarnim brendom –
Earth (bez „Wind “, „and“ i „Fire“) vratio Dylan Carlson. Da se podsetimo: Tony Iommi i Ozzy Osbourne koristili su isto ime pre nego što su se pretvorili u Black Sabbath.
U brojnim intervjuima koje je dao u poslednje dve godine, a i u dokumentarnom filmu Within The Drone Seldona Hunta, može samo da se nasluti težina košmara kroz koji je prošao autor većine pesama na albumu Pentastar: In the Style of Demons (1996), jednom od poslednjih velikih dela iz povelikog kataloga kompanije Sub Pop iz Sijetla.
Country/western rock epici tog albuma prethodila je prilično radikalna formula, koju je Dylan možda najtemeljnije razradio u duetu s basistom Daveom Harwellom na albumu Earth II (1993), ali i u toku solističkih nastupa s dve gitare za Ognjenku. Jednu je obično koristio samo za dugu i jednoobraznu pratnju, a drugu za spore čarlston prelaze u kojima je ili odbrojavao vibracije, ili potpuno uništavao i trajno regenerisao novonastalu ritmičku strukturu.
Iako direktno inspirisan muzikom i istorijom severnoameričkih Indijanaca, s obzirom na klasični rock instrumentarijum, a i činjenicu da se slični motivi prepoznaju na različitim krajevima sveta (od
pravoslavnog pojanja do duhovne muzike tibetanskih monaha), jasno je zašto ovakva muzika, iako je nema mnogo, ne priznaje geografske i ideološke granice.
Pored dela savremenih minimalista La Monte Younga i Terryja Rilleya, ne treba zanemariti ni uticaj bivšeg basiste Eartha Joea Prestona. Z ajedno s Kingom Buzz-Osbornom i Daleom Croverom, svirao je u jednom od najuticajnijih i najznačajnijih svetskih rock bendova u poslednje 23 godine, Melvinsima iz Vašingtona.
Najverniji nastavljači pokreta za novi doom-drone poredak su ipak okupljeni oko američke etikete: Southern Records. Zahvaljujući njima, Dylan danas može redovno da plaća režije, zdravstvene i sve ostale račune. Iako se to što on danas planira i svira, po mnogo čemu razlikuje od balvana i vena koje njegovi direktni sledbenici režu i pilaju.
Kao pokretačka snaga spore i glasne muzike, posebno se ističe svestrana japanska trojka s fidbe š kom princezom Watom na gitari, prozvana po jednom od anonimnih hitova (stvarno zaslužuju da ih dva puta zaredom pomenem) Melvinsa –
Boris. Slede ih jastrebovi tvrdog i olovnog earthovskog krila, projekat na redovnoj međugradskoj liniji od ivice razuma do ambijentalne buke i nazad, duo
Sunn O)).
Dobar deo atmosfere sa zajedničke evropske i britanske turneje sa Sunn O)), ostao je zabeležen na DVD-ju Within the Drone. Na njemu se, osim podsmeha i zgražavanja na reč grunge, čuje i poneka sporo i sebi u brkove&bradu izgovorena reč. Inkorporirana razmišljanja i prilično fragmentarno poređani delovi Carlsonove životne Straight Story, kao i nazivi mahom instrumentalnih pesama, ponekad teraju čoveka da se dobro zamisli nad samim sobom.
Dylan se verovatno ni sam najbolje ne seća šta je radio u poslednjih 10-15 godina. U reč mu se povremeno ubacuje životna saputnica i bubnjarka Adrienne Davies, a meni, ni krivom ni dužnom, automatski na pamet pada stih William Burroughsa koji su Ministry ubacili u pesmu Just One Fix: “Never Trust the Junkie”. Ili još bolje: “Ne veruj ženi koja laže!” (mada se ja tom vicu nikad nisam smejao).
Dvominutne isečke s koncertnih nastupa, proba i saundčekova uglavnom prekidaju ledeni i snežni prizori, snimljeni direktno iz autobusa kojim putuju dva zbratimljena benda. Poluprazni i solidno popunjeni klubovi čudnih naziva Star Club, Paradiso... (nemojte sad da opet ubacujem film u DVD player) pokazuju prilično mračnu publiku, koja kao da je došla pre da trenira bubne opne uz Sunn O)) nego da luta kao dim kroz preriju i tone u “zemlju nekog drugog reda” (Land of Some Other Order). U jednoj sceni Dylan kao da umesto gitarskih pedala nogom gazi po lobanjama mrtvih bizona, a dve nepoznate Dankinje uvrću se poput električnih jegulja koje u vodi prže plen naponom od 400 volti.
Earth i dalje polako, ni u kom slučaju tromo, pokreću svoju mlaznu mašineriju, nudeći pomalo pit(k)oreskniji zvuk od onog prvobitnog. To je, zapravo, zvuk od koga vaša čaša s mlekom u kojoj nastaju i nestaju radijalni kružići, posle par minuta podrhtavanja, pada sa stola na pod pun opušaka i krhotina. Ako album slušate preko slušalica, ti se kružići, umesto u čaši s mlekom, prave na vašim beonjačama. Sreća pa su oči malo bolje pričvršćene u glavi.
Uvodna Ouroboros Is Broken potiče originalno sa albuma Extra – Capsular Extraction (1991) i traje dvostruko kraće nego prvobitna verzija. Iako ni ovaj put niko nije upalio svetlo, pesma je uz pomoć hammond orgulja, trombona i monofono-analognog sintisajzera Korg MS-20 Grega Andersona, prebačena u potpuno novu, dublju i još mračniju dimenziju.
Coda Maesoto In F (Flat) Minor pojavljuje se u dve originalne verzije na početku (Introduction) i kraju (Coda Maesoto In F (Flat) Minor) već pomenutog Pentastara. Nema govora da je reč o kozmetičkom zahvatu. Pre se može reći da se kruženje poznate melodije u prirodi nastavlja drugim, manje poznatim tokovima.
Na njoj je i najbolje demonstrirana tehnika sviranja koju Dylan opisuje u dokumentarnom filmu. Pri tom se usput priseća, ili bolje rečeno pokušava da se priseti, vremena provedenog u rehabilitacionom centru u Kaliforniji i gitariste (verovatno nekog amatera) kog je tamo upoznao. I koji ne zna baš najbolje da svira. “On zapravo samo landara rukom po gitari, a ne ovako lepo kao ja.” Prling, prling…
Dylan trenutno snima novi album, pod radnim motom The Bee Made Honey in The Lions Skull. Pored nadogradnje zvuka duvačkom sekcijom, najavljena je, verovatno na tri pesme, i saradnja sa svestranim inovatorom na gitari Billom Frisellom!
Dylanov zimski san trajao je punih devet godina. Demoni njegove burne prošlosti već dve godine svezani na lancu mirno spavaju u kavezu. Ponekad se samo bude naveče, uzmu malo hrane, napiju se vode. Nadajmo se da ih niko neće razbuditi ili, još gore, osloboditi okova i pustiti da izađu na svež zrak.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.