Najperspektivniji bend ekstremnije provenijencije koji Srbija može da ponudi posle šest godina rovarenja po žanrovskim vrtlozima pronašao je portal i trijumfalnu misiju krunisao snimanjem dugo očekivanog debija
Srpska heavy metal scena je, znamo, čudnovata pojava. Skromni tehnički uslovi, nedostatak dobrih ideja, ali i loši međubendovski odnosi utiču na činjenicu da na njoj obitava pregršt mediokriteta. Pa je onima koji zaista vrede teško da se izmigolje iz mora prosečnosti. Deo krivice za trenutno stanje snosi i katastrofalna medijska situacija na ovom polju (fanzini i forumi), ali i promoterski nepotizam koji se konstantno uvećava.
Sve to i ne bi bilo toliko ironično da Ivan Code (srpski Wachowski Brother) u dimenziji X oko beogradske železničke stanice ne snima najkvalitetnije HM spotove današnjice, a da SKC barem jedanput nedeljno ne napuni publika nekog eminentnog svetskog sastava iz ove branše.
U takvom okruženju funkcioniše jedna ekipa predanih ljudi koja je (kakav paradoks!) uspela da se izoluje i napravi album koji svoje utemeljenje može pronaći u okvirima postojeće scene, mada suštinski prevazilazi sve uspostavljene žanrovske granice.
Beogradska grupa
Consecration je 2007. daleko od onog iz 2001, ali bilo je više nego interesantno posmatrati transformaciju srednjoškolskog bendića koji je svirao obrade Death, Moonspell, Black ili Depeche Mode i želeo da spoji stil Dream Theater, Paradise Lost i Dark Tranquillity, u istinski ozbiljan entitet. Onaj koji je u stanju da se nosi s mnogo većim zverkama eksperimentalnog tvrdog zvuka i van granica naše zemlje, budući da su slični pokušaji kod nas ili u začetku ili na i te kako krivom putu.
Pomenuta transformacija bi, u principu, mogla da korespondira s noom koju je proživela psiha predanog frontmena Danila Nikodinovskog, s tim što bi se kao izrazito bitan momenat morao pomenuti ulazak Lazara Galića u bend, prvo na mesto saksofoniste, a potom (i bitnije) basiste. Od tog trenutka Consecration se u potpunosti oslobađaju malobrojnih stega iz prošlosti i upućuju u teritorije koje kod nas nisu bile istraživane.
Kroz šestogodišnje putešestvije samootkrivanja sastav je prodefilovao prostranstvima doom, gothic, progressive i death metala, kao i ambijentalnog, dark i psihodeličnog rocka u novijoj eri i ključno je napomenuti da su ovih sedam numera svedočanstvo svega proživljenog. Ovakva kombinacija, premda teško zamisliva, uz pomoć nagomilanog iskustva, urađena je spretno.
Naime, ako Eyes of Fire mogu da naprave simbiozu Neurosisa i Anatheme, Consecration mogu to isto (i podjednako dobro), ali i da repertoar prošire parovima ISIS&Katatonia, Agalloch&Kyuss, Saturnus&Mogwai ili Slowdive&Tool, a da krajnji proizvod zvuči prirodno i ukusno.
Zvučni identitet beogradskog kvarteta na ovom albumu nastaje u preplitanju burnih masivnih rifova, razuzdanih polusolaža i savršeno poslušnih pasaža, u zoni gde se prijatna melodija sukobljava s naletom moćne buke. Tu borbu prati Danilo svojim preciznim engleskim, konstantno prelazeći između emotivnog, čistog i pretećeg, grubog vokala.
Njihova glavna snaga leži u koncertima – na kojima se Matija, Nemanja, Laza i Danilo dovitljivo upotpunjuju, bilo da je reč o preciznoj sinhronizaciji ili artističkoj improvizaciji, predajući enormnu količinu energije publici kroz ubedljivu i efektnu predstavu.
Noviji radovi govore da se bend sve više okreće razvijanju ISISovsko- fenneszovski ambijentalnih i GY!BE postrockerskih sazvučja s jedne, i stonerskih deonica u Electric Wizardskom maniru s druge strane, ali to je već drugo poglavlje. Ono koje se naziva Aux je priča o strasti i vapi da bude otkriveno. Pitanje je jedino do koje su mere drugi spremni da otvore sebe, pošto je jasno da su dometi našeg najvrednijeg heavy četverca nedokučivi.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.