I pored sve te elektronike, loopova i semplova koji se ovde mogu čuti,
Low (Minesota, 1993) na svom drugom albumu za Sub Pop ne gube ništa od svoje prepoznatljivosti. Tako da je - za razliku od prošlog albuma
The Great Destroyer - ova promena dobrodošla. Ovaj električni slowcore ili snorecore koji se može čuti na albumu, pokazuje način kako da se upotrebe mašine, a da muzika ne izgubi ništa od svoje
duhovnosti.
Svakako jedan od najsporijih bendova nije prestao da pokazuje svoj kvalitet u pravljenju razvučenih, jednostavnih, minimalističkih, melanholičnih pesama dubokog smisla. Već od Pretty People, Low pokazuju u kom pravcu će se kretati njihov zvuk na ovom albumu. U apokalištičnoj atmosferi, kroz zujanje i mikrofoniju, uz marširajući spori ritam bubnjava, reči opisuju sliku prolaznosti u stihovima: „...and all you pretty people, you all gonna die“. Surovost nam ne odaje da li je reč o kletvi ili filozofsko egzistencijalnoj konstataciji. Sledeća pesma, Belarus, dobrim je delom sastavljena od semplova i loopova, dok ritam mašina ili električni bubanj zamenjuje pravi.
Pesma Breaker nastavlja u istom, mirnijem, hipnotičkom maniru, dok stihovi pominju smrt i krivicu: „It's just a shame/My hand just kills and kills/There's gotta be an end to that“. Međutim, iako se ratni motivi često pojavljuju, nigde se eksplicitno u toku albuma ne pominje aktuelni američki rat, toliko omiljena tema tamošnjih bendova koji imaju nešto da kažu.
To, uostalom, ne bi odgovaralo karakteru ovog benda. Ali militantni i jednolični ritmovi, stalno ponavljanje ratnih motiva, ubistava i smrti, kao i sam naslov albuma, sugerišu moguću skrivenu temu albuma. Doduše, intiman ton ovog benda teško može biti upotrebljen u svrhe političkog komentarisanja i možda više govori o nekom „ratu iznutra“.
Jedan od vrhunaca izdanja, pesma Sandinista, predivno opisuje osećaj očajavanja i poziv u pomoć, zvučno oslikavajući divljinu dalekih predela, vrlo filmično, kao i na celom albumu.
U Always Fade muzika iznenada postaje živahnija, pre svega zahvaljujući razigranom bubnju pesma postaje gotovo plesna. To je dobar predah nakon prve polovine albuma koji je prošao u manje-više istom tempu i atmosferi. Sporo i monumentalnu ponovo biva u Dust on the Window, jednoj od dve pesme na albumu koje traju duže od četiri minuta.
Iskustvo slušanja ovakvih pesama odvodi u nepoznatom pravcu, kao uznemirujuća poruka čiji sadržaj ne možemo jasno da identifikujemo, ali koja je u isto vreme nešto duboko urezano, što pokazuje svaki eho instrumenata u ovoj pesmi.
Retko kada Low zvuče tako površno kao u stihovima pesme Hatchet: „Let’s bury the hatchet like The Beatles and The Stones“. Sa druge strane, da nije aranžmana koji prigušuje energetski potencijal pesme, sve podređujući stilu benda, ovo bi mogao da bude klasičan rok komad. Muzički se još ističe i pesma Your Poison, dugački a capella uvod prethodi harmoničnom i olakšavajućem završetku u kom prvi put na albumu čujemo zvuk gitare bez efekata.
Pesma Murderer kombinuje nežan i melodičan, gotovo pop zvuk. Završna pesma, distorzirana balada sa gudačima, Violent Past, donosi zaključak i tematski zaokružuje album stihovima: All I can do is fight, even if I know you’re right...maybe it’s your violent past.
Kao što ni Dostojevski ne može biti laka literatura za čitanje dok ste na putu, tako se ni Low ne mogu preporučiti radi pukog ubijanja vremena. To zahteva trud i sposobnost da se izdrže teški sadržaji. A za ovaj bend, čije su dve trećine aktivni članovi mormonske verske zajednice, misija se sastoji u pravljenju takvih pesama - koje se nose sa negativnošću u životu. Low su zato preko potreban bend, jedni od retkih koji se bave stvarima pred kojima obično žmurimo.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.