Redigovanje hippy istorije u realnom vremenu ustvari je claim-to-fame Wooden Wanda – ako uspe, oni postaju deo istorije takođe, prosto zato što su se usudili na neobičan poduhvat – da ponovo prožive hippy vremena, ali onakva kakva su stvarno bila
Znate i sami - danas svi zahtevaju jednostavne odgovore, proverene formule i pouzdane rasplete, pre nego bilo kakvo mišljenje. Sve što može da posluži kao protivotrov krajnje neizvesnoj svakodnevnici – dobrodošlo je... a to ni slučajno nije nikakvo uranjanje u moguće dileme.
Ne treba da vam objašnjavam - svako ko se kreće u obrnutom smeru bira da možda doslovce nestane. Pozitivistička kulturna matica koja isključuje svaki pesmizam, valja se u pravcu koji obećava povoljan ishod jednog lepog dana, samo ako se sledi. Zato bih vašu pažnju tokom ovog predavanja zadržao na trenutak na imenu Wooden Wand - on i njemu slični sjahali su sa sjajnog točka istorije da bi na đubrištu iste našli razbijeni bicikl kojim će moći da pobegnu, glavom bez obzira. I bicikl ih dobro služi.
Čovek ili pleme pod imenom
Wooden Wand prisutni su na sceni već par godina i nikako da prekinu sa iznenađenjima - šest regularnih izdanja do sad, svako za drugog izdavača, a bez jasnih datuma objavljivanja... od toga dva postoje samo na vinilu; osim toga, beleže još sedam autorskih samizdata, kako se lepo mogu krstiti narezani diskovi koji se dele prijateljima, te čak pet autorskih audio kaseta - što broj njihovih samostalnih pop dela lansira do brojke 18.
Svaki album je muzički drugačiji, od repetitivnih psycho-drone pejzaža do baladerskih kolekcija koje ševrdaju po nasleđu drugih trubadura, dodajući novu jezu megalopolisa na neke večne teme; konačno, vode se kao njujorški bend, pošto se po gradu sa milion beskućnika kreću slobodno, ali niko ne bi mogao da se zakune odakle su članovi došli ustvari.
Konačno - imena! Dakle, kad pogledam spisak članova ove grupe, onako kako je to članak na Vikipediji sistematizovao i suočim se sa onim stripovskim nazivima, shvatim da me ne bi iznenadilo ni da otkrijem kako sam sviram u ovoj grupi. Wooden Wand su do perfekcije doveli nomadski nastup i više nije važno kako se ko zove, jer svako ime je šifra i menja se od prilike do prilike.
Kao nomadi duha, Wooden Wand, naravno, imaju pravo da se zovu međusobno kako žele, i ovaj deo njihove estetike čini novi pomak u odnosu na pojavu Devendre Banharata, koji se, na žalost, stvarno zove tako kako se zove i stvarno postoji. Ali kad je neko sebe nazvao Satya Sai Jehovah odnosno Satya Sky odnosno Scupetty odnosno Alpha Woman (18, Aquarius), to je graničan slučaj gracioznog ludila.
Zajednica koja funkcioniše kao Wooden Wand predstavlja jedno od bitnih uporišta novih folk otpadnika. Njihova imena, poreklo i godine nisu bitni, a i na e-mailove se ne javljaju redovno, jer je jedino zajednica bitna, kolektivno lice.
Mada ne verujem da postoji neko ko je preslušao sve albume WW proizvodnje, ovaj najnoviji - Second Attention - najveći je kandidat za vrhunac ove besomučne zvučne produkcije u poslednjih pet ili tako ne š to godina. Ništa od onog što će vas zastrašiti u ovom prikazu njihove karijere ovde ne postoji – pesme su pevljive, umetnost lepog sviranja je na delu, svi stvarno veruju u ono o čemu pevaju (ustvari, to je možda zastrašujuće…).
Snimljen uživo na starinskoj opremi u San Francisku (a gde bi drugde?), u izolovanoj kući u kojoj je cela skupina obitavala dve nedelje (a kako bi drugačije?), uz dosta razne tekuće podrške (još jedan neizbežan stereotip), Second Attention je jedan od najupečatljivijih dokaza da istinski talenat probija čak i kad smeta sam sebi, te da cela ona priča o neo-folk sceni kao laganom povetarcu umetničke renesanse u pop muzici ima mnogo smisla.
Osim što propoveda post kao način pročišćenja, i što uopšte propoveda, Wooden Wand i njegov tim bave se raznim životnim stvarima - recimo, pesma Madonna je još jedan prilog hobo čitanju Biblije. The Bleeder malo liči na Devendru, ali sa rockerskim obrtom u pola. Rolling One Sun Blues i Mother Midnight su pravi alter hitovi, ovaj prvi čak sa priličnim air-play potencijalom, rekao bih. Dead Sue je Dylan u najboljem svom Blonde On Blonde maniru, a Los Angeles Manna novi dodatak hippy mitologiji Kalifornije.
Uopšte uzevši, i ovi mladi gubitnici su rešili da obnove celokupni hippy-kontrakulturni pejzaž, tako da njihova muzika često ima programsku ulogu - kako inače objasniti mnogobrojne upadljivo ostavljene reference na razne off ikone istinskog kontrakulturnog miljea, od Bobby Beausoleila iz Mansonove Porodice do Genesis Joplin, kako im se zove jedna dosta uvrnuta starija pesma.
Ovo redigovanje hippy istorije u realnom vremenu ustvari je claim-to-fame Wooden Wanda – ako uspe, oni postaju deo istorije takođe, prosto zato što su se usudili na neobičan poduhvat – da ponovo prožive hippy vremena, ali onakva kakva su stvarno bila.
Ustvari, ovde je od suštinske važnosti povući razliku i objasniti da je kontrakultura bila onaj širi pojam koji je obuhvatao sve ostale, pa i hippyje, a i da su sami hippy imali svoju depresivnu senku, pored peace-and-love ideologije i medijima bliske ideje slobodne ljubavi. WW je natrapao, slučajno ili namerno, na sumračnu stranu tog doba i obnovio jednu vrstu otpadništva na granici asocijalnosti, kao životni stil.
Sve je to već jednom postojalo kao etika umetnika lutalica, kao svesni hobo pristup stvarnosti, jer su borderline ludilo i svesno ispadanje iz otuđenog sveta kao estetsku kategoriju veličali još beat pesnici, ali je neizbežno bilo da se sve ovo ponovi i u godinama kad su jedinice i nule počele da vladaju svetom.
Njihovo privatno istraživanje konktrakulturnih tokova nekadašnjice daje mogući okvir savremenoj kontrakulturi koja, neimenovana, itekako postoji: svi ti otpadnički poduhvati od hakerisanja preko ekstremnih sportova do neformalnog sviranja muzike za sebe, sve te off akcije u kojima se ne može bez individualnosti kao jedinog razloga zašto se nesto radi - predstavljaju potku današnje kontrakulture.
Kao i nekadašnje, uostalom, samo što današnja nije više lokalizovana (recimo: Los Anđeles, tad-i-tad), više je jedan opšti tok, pa niko nema potrebu da je nazove posebnim pokretom... ali to ne znači da globalna „kultura kontrakulture“ ne postoji.
Psihodelija, elektronika, bleh muzika, folk i paranoidni psihofolk, sve je to moralo ponovo da se desi, jer je prvi put bilo presečeno i ostalo je nezavršeno. Kod WW verzije folka najbolje je to što se, stojeći u njemu, čini da je ponovo moguće sve odsvirati, i da nikakvim pravilima (opet) nema mesta pod kapom nebeskom.
U svom suludom mikrokosmosu Wooden Wand je reflektovao svemirsku konfuziju u kojoj živimo, proživeo je, i došao do zaključka da se protiv nje možemo boriti samo ako povremeno sviramo sa najbližim prijateljima.
Da, on to ozbiljno misli. Ima li ljudskijeg odgovora? I ko smo mi da se smejemo svojim najciničnijim ustima?
PS - dužna zahvalnost na navigaciji: NM
Audio:
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.