Posle odlaska Napoleona u izgnanstvo na ostrvo Elbu 1815, a zatim i njegovog pohoda na Pariz, francuski list Moniteur donosio je iz dana u dan sledeće krupne naslove: Ljudožder je izašao iz svoga skrovišta; Korzikanski bauk se iskrcao u Golf Juanu; Tigar je doputovao u Gap; Čudovište je prespavalo u Grenoblu; Tiranin je prošao Lion; Uzurpator se nalazi šezdeset kilometara od Pariza; Bonaparta korača velikim koracima, ali nikad neće ući u Pariz; Car će sutra biti pred našim bedemima; Njegovo kraljevsko veličanstvo ušlo je slavodobitno juče u dvorac Tiljeri, među svoje verne podanike!
Na način na koji se Francuska menjala u vreme svog najpoznatijeg generala, i muzički milje u Srbiji je od Miloševićevog vremena radikalno drugačiji: u prvom planu više nisu samo folk pevačice, estradni ministri i nacionalni akademici – pored njih su se ugnezdili nekad ljuti srpski rokeri, pridržavajući se, izgleda, jednog modifikovanog reklamnog slogana: Neka je rokenrol stil života, ali, pali, brate, narodnjaci su zakon. Apsolutni hit je – Korak napred, deset nazad. Tokom subotnjeg dočeka tzv. Pravoslavne nove godine isprobana su oba plesna detalja. Korak napred je činjenica da je neke od bendova slušala nikad brojnija publika. Desetostruki salto unazad, međutim, izveden je na znak pištaljke najpoznatije srpske pevačice.
Moralo je, eto, i to da se desi – agonija je trajala previše – ali smo, svejedno, iznenađeni. Bjesovi, 357, E-Play, Block Out, (dirigent) Rambo Amadeus, Negative, Sunshine, Eyesburn, DLM i Straight Jacking koncertnu binu su podelili sa Cecom Ražnatović (moralo je, eto, da se desi i pominjanje njenog imena na ovom sajtu)..
To nije dobar znak. Neki od ovih bendova – lični izbor i redosled: Eyesburn, Bjesovi, Block Out i Rambo – bili su simbol svega onoga što je (druga ili drugačija) Srbija koja ih je slušala – želela i želi da bude. Njihova nekadašnja univerzalna upotrebljivost – da budu prokleto bolji od ukletog proseka i blata koji su ih okruživali – jeste ona renesansna svestranost koja je nedostajala podeljenom postpetooktobarskom društvu. Albumi poput Fool Control, Bjesovi ili San koji srećan sanjaš su u ono vreme bili su dokaz da zemlja u kojoj nastaju ima dušu, i gospodstvenu i đavolski razigranu, ali pre svega dušu.
Tih godina smo se tešili ničeovskom mudrolijom o onome što nas ne ubija i što nas učini jačim. Subotnji koncert oličen u bednoj poslovnoj instant-kalkulaciji (biologija) i krizi identiteta (ideologija) dela srpske rock scene nikoga od aktera nije učinio jačim. Umesto Konana Varvarina, na repertoaru su Niske strasti. Ambijent jeste nov, ali francuskih ležajeva, švedskih stolova i ohlađenog šampanjca nema. Samo ispod kreveta leži šiljak za led. Neki vole da kažu kako svaki put kad izađu na binu, sviraju kao da im je poslednji put. Jedan će to zaista i da bude (što je u normalnim okolnostima prilično bolan, ali sasvim prirodan proces). U situaciji kada se bog čini visoko, a naredni album daleko, rokeri su odlučili da opoziciono ordenje iz 90-ih unovče lovom na sitne honorare..
Pouzdano znamo da su oni (honorari) bili višestruko veći od uobičajenih, i do šest-sedam puta, ali ako bismo se čak zadržali samo na novcu – to nisu sume koje bi bilo kome od njih značajnije promenile život. Čak ni da je u pitanju po 20 minuta svirke: barem zato je trebalo da shvate kako predstavljaju samo ukrasne kulise jedne mnogo veće farse. U konceptu nacionalističke sabornosti nijedan život i nijedan pojedinac nemaju značaja – pojedinačne žrtve za širu zajednicu su tek podatak za evidencije. Bendovi su od krvi i mesa samo dok vode jedine normalne bitke – svirajući na mestima koja je neko mnogo stariji i crnji od nas namenio za koncerte.
Ali novac svakako nije ni kraj ni početak problema. Dok je pevačica čija je karijera produkt najprofitabilnije industrije u Srbiji 90-ih – a koja je Kojota i Nikolu Vranjkovića koštala mnogih novaca od diskova i autorskih prava (što je verovatno i najbezbolnije što im/nam se desilo) – čestitala voljenom premijeru jer je ujedinio Srbiju; dok se potpredsednica njegove stranke blaženo smeškala na stihove Bore Đorđevića o Čedi narkomanu; dok je najpoznatiji domaći akademik, sveta krava srpske književnosti, poljupcima čestitao praznik najprimitivnijem ministru u našoj novijoj istoriji, koji je komplimentima iz istog opusa ne baš tako davno počastio i njegovu kćerku; oni-koji sviraju-gitare poverovali su da se nakon jednog dobijenog kockarskog kruga s većim od sebe može ustati od stola izvinjavajući se zbog neodložnog sastanka. Bez potrebe da se stvar mistifikuje: ako jednom sednete za Cecin sto, onda morate da znate da svi slabiji od nje tu ostaju do kraja, posebno ako u odnosu na nju odnose više (novca) nego što su uneli (publike).
Jasno je da je društvena moć koju personifikuje Ceca – na sličan način kao svojevremeno i spot
My Way predsednika vojvođanskog parlamenta uz polugole devojčice na TV Pinku - doživela novi stepen medijske ekspanzije. Nema te političke koristi koja to može da opravda danas bilo kome – od Koštunice do Kojota. Za razliku od vremena kad je pevačica udajom za čoveka s one strane zakona vrtoglavo krenula u svoj uspon ka estradnom vrhu, danas niko nikom ne drži cev na slepoočnici: ovo je bio izbor onih koji su pozvali i onih koji su pristali..
„Kojot se rasplakao i pobunio, ’mi smo ovde samo zbog para’, isključili mu mikrofon...“, prepričava se diljem našeg forumaškog e-neba (i nigde više u glavnostrujaškim medijima, čak ni u tabloidima večito žednim skandala). Ako je grupa Eyesburn odlučila da uđe u đavolje klupko, onda je trebalo i da ne podiže prijavu za popravni ispit kad mu vreme nije. Ili da dođu čvrsto spremni i izvedu mnogo veću pizdariju (da stvar nazovemo pravim imenom), kakve je nekad/za ono vreme pravio – niko drugi do Rambo!
Sukobi na Balkanu započinju mimo svih pravila vojne kurtoazije, bez zvanične objave i znaka za start. Jednostavno, vatrica tinja mesecima, sve dok je neki lucidni um ne pretvori u vulkansku lavu. Učesnici subotnje rašomonijade površno su registrovali ovu plemenitu tradiciju, pokazujući mnogo više sklonosti ka preslikavanju orijentalne priče o slonu i porculanskoj radnji u ovdašnji ambijent. Taj koncert nije inicijalna kapisla u kojoj se odlučuje o životu i smrti, ali biografije nastupajućih bendova je opasno približio temperaturi od 461 Farenhajta, na kojoj papir počinje da gori. A nikom od njih ni najmanje nije potrebno da postane Veljko Bulajić srpskog rock ‘n’ rolla, čovek koji proizvodi previše pirotehničkih efekata na kojima se malo ko ogrejao.
Jednog dana će ovaj tekst, mnogo pre većine pesama Eyesburna ili Block Outa, biti samo hrana za digitalne moljce, ali sada jeste bitno natpevavati teoriju o bezgrešnosti
još samo jednog u nizu koncerata. Priznajem, čak i pored nezadovoljstva u dobrom delu redakcije
Popboksa, u početku sam se prilično čvrsto držao odluke da o pomenutom događaju ne treba napisati ni reči. Više i od profesionalnog iskustva, neposredni kontakti su me naučili da je najveća medijska kazna beogradskim muzičarima – ignorisanje. Ali me je, između ostalog, intenzivna polemičnost u diskusiji
Opstenarodno veSelje na našem forumu dovela do suprotne odluke. Ćutanje je zla maćeha kritike.
Komentari
-
djape - digitalni moljac (gost)
| 13.12.2007. 17.20.43
Dobar tekst ali poenta ne stoji - sasvim je u redu da bilo ko deli binu sa Cecom ili bilo kojim drugim umetnikom pred bilo kojom publikom. U redu je u smislu da niko nema prava da osuđuje čoveka koji to izabere makar taj čovek bio u nekom periodu života najžešći protivnik onoga pored koga nastupa i onih koji mu plaćaju za svirku.
-
mater (gost)
| 14.04.2012. 04.52.40
ceca je umetnik za tebe?
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.