Kao što većina srpskih narodnjaka ne izdaje albume da bi svetu predstavila nove pesme već da bi imali povod za gostovanje u medijima i nove svirke, tako i Datsuns imaju novi album kao povod za povratak u javnost i novu turneju
Posle godina sistematskog ismevanja gitarskog rock ’n’ rolla, britanska kritika je 2002. godine počela da fetišizuje mediokritetske gitarske bendove koji su na prilično nedarovit način pokušavali da se bave najrudimentarnijim formama. Odjednom je počelo da se ispostavlja kako kritičari najuglednijih britanskih časopisa nisu slušali Morrisseya baš od rođenja, kako je rock ’n’ roll zabava, kako se on vraća, a zaboravili su da nikuda ne bi ni otišao da se do pre godinu ili dve nisu bezumno obrušavali na niz odličnih ploča i ozbiljnih bendova.
Odjednom su sastavi zanemarljivog talenta i hiperproduktivne naravi počeli da daju svoje alternativne vizije hard rocka, a poneki srećnik iz stare garde uspevao bi da se s njima reafirmiše. Dok je većina, od kojih The Darkness svakako najeksplicitnije, uspela da svoju reciklažu zaodene u neku vrstu umetničkog koncepta,
The Datsuns praktično nisu ni pokušavali da prikriju svoj arhaični ukus i minorni talenat.
Otud je njihov prvi album doživljen kao deo talasa, a zapravo je bio Velika rock ’n’ roll prevara, običan rock album za koji su svi mislili da je umetnost. Već na sledećoj ploči kritika se upitala kuda su to Datsuns zalutali, da li znaju kuda treba da idu, a ni u jednom momentu nisu postavili pitanje da li su ovi Novozelanđani uopšte ikuda pošli? Šta ukoliko savet da rasformiraju grupu, koji su dobijali nekoliko meseci pre nego što će potpisati za V2, nije bio deo klasične priče o uspehu od nule i ljudima koji nisu verovali u njih, već iskren i dobronameran savet nekoga ko nije mogao da pretpostavi kako će njihov zastareli rock ’n’ roll moći da se čita kao konceptualna umetnost?
Smoke & Mirrors je još jedan korak dalje u ortodoksnoj karijeri pretprošlogodišnjih gostiju Exita, s tim što za razliku od prethodnog albuma Outta Sight Outta Mind, nema neodoljivih momenata poput Blacken My Thumb ili Hong Kong Fury, zahvaljujući čijem je guilty pleasure potencijalu mogao da se proteže kao uspela ploča, naročito u cilju sablažnjavanja ljubitelja White Stripesa. Na ovoj ploči su sve neupečatljivi komadi čiji je najveći kvalitet u tome što ne smetaju.
Na deset pesama albuma Smoke & Mirors postoji kompetentno urađen klupski hard rock, bez pesama koje se po ma čemu izdvajaju. Ljubitelji žanra ga mogu uzeti pravo u venu, a nama ostalima ostaje kao marginalni relikt nekada vitalnog žanra, koji je slučajno, omaškom snažne kritičarske scene, došao u prvi plan.
Ovakva revitalizacija hard rocka u ovom trenutku može opstati samo uz pomoć izuzetno kvalitetnog sadržaja, ili izuzetno kredibilnog sastava čiji su sastavni delovi sami po sebi nešto što žudimo da čujemo (da su Page i Plant snimili ovakav album, svakako bi dobio ocenu više, jer njihovi gitara i glas sami po sebi nose kvalitet). A Datsunsi nisu pružili ni kvalitet, niti su izrasli u bend čiji se snimci nestrpljivo čekaju.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.