Za razliku od Trule Koalicije, koja je svoju muziku mogla tretirati i kao neposredan politički rad u Miloševićevoj Srbiji, Haines tretira politiku kao parapopistički fenomen i pop kao parapolitički fenomen. Otud je 2001. čak pozvao na poperski štrajk
Na početku, jedna lična pripovest: kada sam kao koscenarista za potrebe filma
Mi nismo anđeli 3 za uvodni stih pesme
Deda napisao „Svi dedu mrze jer on voli Šešelja“, na umu su mi podjednako bili milanovačka Trula Koalicija kojoj je ovo direktan omaž, odnosno guru Luke Haines, jedan od pronalazača savremenog britanskog popa koji je napustio izvođačku arenu i industriju i odlučio da kroz seriju raznovrsnih pop albuma piše romane i studije o fenomenima koji ga zanimaju.
Na pomen Šešelja, slušaoci bi se uglavnom zagrcnuli i odmah upitali za konotaciju pominjanja. Kako bi tek reagovali kada bi znali ko su sestre Mitford ili Oswald Moseley (nije rod Tima Moseleya poznatijeg kao Timbaland) o kojima peva Luke Haines, iako su deo duboko zakopanih tabua britanske istorije? Kako bi naši slušaoci reagovali na pesmu koja govori o Ljotiću?
Dok ne saznamo taj odgovor,
Luke Haines ima novi album i dok čekamo možemo sa njim da odigramo još jednu partiju
Zanimljive istorije.
Još važnije od liričke kontroverze jeste stilska superiornost Hainesovog rada. Mnogi smatraju da je njegov rad sa The Auteurs preteča Suede i celog brit-popa, kao i da je njegov Black Box Recorder (tu su još basista Jesus and the Mary Chain John Moore i pevačica Sarah Nixey) bolji Saint Etienne od samog Saint Etienne.
Među temama koje ga izuzetno zanimaju su upravo i politički fenomeni, po čemu su se Auteurs i Black Box Recorder uostalom i razlikovali od Suede i Saint Etienne. I za razliku od Trule Koalicije, koja je svoju muziku mogla tretirati i kao neposredan politički rad u Miloševićevoj Srbiji, Haines tretira politiku kao parapopistički fenomen i pop kao parapolitički fenomen. Otud je 2001. čak pozvao na poperski štrajk. Iako Off My Rocker at the Art School Bop nije toliko politički eksplicitan kao Hainesov ingeniozni off-projekat Baader Meinhof, jedno od remek-dela konceptualnog popa, i ova ploča se najbolje sluša uz otvoren browser na Wikipediji kako bi se obavestili ko je Enoch Powell a ko Isabella Mary Beeton.
Najčistiji pop ugođaj ovaj album nudi na naslovnom singlu Off My Rocker at the Art School Bop, u kome savršeno pogađa new wave klupski ugođaj. Na prvo slušanje, ova pesma podseća na singl grupe The Wannadies Yeah na kome su sreo bend iz 90-ih sa Ric Ocasekom, producentom iz 80-ih, ali isto tako može biti i obrnuto, pošto Hainesov kompozitorski um lako preskače decenije. Da diverzija bude još veća, na albumu postoji i remiks ovog singla koji je uradio redovni saradnik Sugababes Richard X. Remiks je, naravno, još bliži plesnom podijumu i još dekadentniji, i u ključu diska za radničku klasu sa kraja 70-ih.
Pesme poput Leeds United, čije su teme osvežene nedavnom serijom ubistava u Ipsviču, i Heritage Rock, stoje kao nostalgični komadi krajnje rudimentarne strukture na tragu pub rocka i bile bi idealan soundtrack za Parsonsov roman Naše nezaboravljene priče, pored onoga koji je naveo i sam autor. Čak bi možda bile i bolji roman od Parsonsovog. Međutim, za nijansu su komplikovanije i pretencioznije od klasika ove vrste poput Jamesove Come Home.
Here’s to Old England već ima istančaniji pop polaz u svojoj proslavi bizarne engleske istorije. U njoj Haines spaja himničnost kakva bi se stavila u fudbalsku himnu i teme koje su potpuni kuriozitet. Freddie Mills Is Dead je dovoljno bizaran pop komad do dostigne bizarnost naslovne ličnosti – preporučljivo je slušati je posle gledanja filma Krays Petera Medaka.
Walton Hop je već vrlo ostvaren glam rock dok je Fighting in the City Tonight Britpop sa snažnom funk energijom. Secret Yoga je pomisao kako indijska inspiracija Beatlesa zvučala u 80-im.
Pre zaključenja ploče Richard X remiksom naslovnog singla, Haines je završava pesmom Bad Reputation u kojoj se razračunava sa mračnom tajnom jednog od stilskih inspiratora ovog albuma – Gary Glitterom, koji u ovoj numeri, po Hainesovom mišljenju, krnji ugled Glitter Banda.
Kada se podvuče crta, Off My Rocker at the Art School Bop je ozbiljno realizovana ploča, na kojoj Haines ponegde suviše insistira na rudimentarnim i žanrovski okoštalim formama i svoju subverziju nedovoljno nadograđuje muzičkom supstancom, da bi bila remek-delo koje dostiže njegove ranije klasike. Međutim, u svojoj misiji koja je u suštini produžetak angažmana Joe Strummera na planu ideologije i Pet Shop Boysa u odnosu na pop zaostavštinu, Haines stvara još jedno kapitalno delo u kome su subverzivne misli i zanimljiva istorija zapakovani u neodoljive pop komade kojima se stalno vraćaš.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.