ALBUM AVGUSTA:
PEKINŠKA PATKA
Pekinška Patka
Reizdanje svih zvanično objavljenih pesama Pekinške Patke jedan je od najboljih poteza domaćeg izdavaštva kada je reizdavanje srpskog rocka iz ex-yu perioda u pitanju, a vizuelno gledano - verovatno i najatraktivniji do sad. Trodelni digipack omot i knjižica pored vizuelnog ugođaja, sadrže i motive zenitističkog dizajna, ističući tako onovremenu kontroverznost novosadskih punk pionira
Moguće je da je neko s ove strane Drine i pre
Pekinške Patke počeo da praši punk, ali Patka je prva imala petlje, umeća i sreće da stigne do do medija i ugovora sa izdavačkom kućom, efektno iskoristivši monopol jedne televizije sa dvadesetak miliona gledalaca.
Ukupno 26 pesama koje nosi ovaj disk nije sve što je Patka snimila u svojoj furioznoj karijeri (demo snimci pesama sa Plitke poezije su se pre nekoliko godina pojavili na evropskom tržištu bootlega, zatim, prema Baletu, postoji i jedna neobjavljena pesma iz perioda drugog albuma, a verovatno je da postoje i živi snimci), ali te pesme su sve što se zvanično pojavilo sa potpisom benda, a što je u prethodnih četvrt veka bilo dostupno ili preko vinila koji su u međuvremenu dostigli priličnu cenu, najviše zbog interesovanja punk kolekcionara sa zapada za punk iza železne zavese ili preko piratskog diska od pre desetak godina sa kojim ovo reizdanje deli samo raspored pesama, ali ne i kvalitet zvuka, niti pakovanje.
Sledeća dilema tiče se verzije pesama sa prvog singla Biti ružan, pametan i mlad/Bela šljiva (1979) i verzija tih pesama sa albuma Plitka poezija (’80): razlike nema, jer nekoliko sekundi i nešto kompresovaniji zvuk na singl verziji ovih pesama između singl i LP verzije verovatno je uslovljen mašinom za rezanje ploča.
Sa ove vremenske distance jasno je da je Patkin prvi singl sa još nekolicinom važnih debi singlova tog doba (Prljavo kazalište – Televizori/Majka/Moje detinjstvo + Moj otac je bio u ratu/Noć; Pankrti - Lepi in prazni/Lublana je bulana; Azra – A šta da radim/Balkan; Paraf - Rijeka/ Moj život je novi val; Film – Kad si mlad/Zajedno) širom otvorio vrata modernoj gradskoj osećajnosti jugo rocka.
Bez ikakvih direktnih političkih aluzija, a na dinamitne rifove budućeg diplomiranog inžinjera Srete Kovačevića, srednjoškolski profesor matematike Čonta deklamovao je manifest novog talasa, koji je u verziji Patke podrazumevao samo ono što se normalnim mladim ljudima dešava: gluvarenje sa ortacima, podsmevanje šminkerima, ispijanje piva kad se od cure popije korpa i rock ’n’ roll - ništa više ni manje od toga.
Ove teme su na Plitkoj poeziji proširene pesmama o istrošenosti rock dinosaurusa, banalnosti disko muzike, sponzorušama koje su raspoložene za seks samo kada muškarac ima para, nemanje para - sve zajedno zdrav i iskren odnos prema sopstvenoj neprilagođenosti. Ta vitalnost u tretmanu mladosti kojoj se čini da nema ništa, a htela bi bar nešto, bez trunke morisonovskog džanki eskapizma, gotovo da se može shvatiti kao najava straight edge ideologije Iana McKaya i njegovih Minor Treat: čvrst stav, izbegavanje pretencioznog umetničarenja, drmanje iz sve snage i, za razliku od vašingtonskih korovaca – pokoje pivce.
Autorski tandem Čonta & Sreta potpisao je 13 pesama (kako piše u knjižici, mada se to baš ne poklapa sa podacima sa nalepnice vinila), uz tri obrade i sa prvencima Pankrta (Dolgcajt) i Parafa (A dan je tako lijepo počeo...) iz iste godine, Plitka poezija čini najjači vinilni punk triling YU rocka (Prljavo Kazalište je na svom debiju iz 1979. već napravilo blagi, ali osetan zaokret ka konvencionalnijem rocku).
U današnje vreme opterećeno raznoraznim animozitetima između Beograda i ostalih srpskih urbanih sredina, poučan je podatak da je za audio-vizuelno oblikovanje Plitke poezije zaslužan avangardni beogradski rock trio Kozmetika: remixom i produkcijom se bavio Sloba Konjović, fotografije je uradio Marko Pešić, dok je nacrt omota koji krasi i naslovnicu ovog retrospektivnog CD-a delo Vladimira Jovanovića.
Silovita energija
Plitke poezije je pored pomenutog interesovanja kolekcionara ploča izazvala i kreativnije reakcije u svetu rock ’n’ rolla, pa nije zgoreg pomenuti da su se na ovogodišnjem EP-u američkog garažnog benda
Final Solutions našle obrade pesama
Kontracepcija i
Poderimo rock, što se ne događa tako često u domaćem rock ’n’ rollu, a za domaće medije to je svakako manje zanimljiva informacija od festivalskog uspeha u Evropi/svetu nekog domaćeg filma koji nas u većini slučajeva predstavlja kao retardirane luzere, što možda i nije daleko od istine.
Ipak, potez Final Solutionsa pokazuje da nije sve crno-belo, a u tom kontekstu, bez ustručavanja ću iskoristiti priliku i pomenuti prijatelje iz grupe Ventolin čiju je pesmu Sunce obradio engleski sastav HaveNots. Koliko god ovi podaci delovali minorno, držim da su pomenuti coveri značajniji za predstavljanje ovog ojađenog društva svetu od nečega što se smatra visokom kukturom.
Kako se može naslutiti sa fotografija iz prateće knjižice (a i sa legendarnog play back nastupa benda sa prijateljima u izlogu robne kuće koji su retki srećnici imali prilike da vide), Čonta je predstavljao jednog od najeksplozivnijih frontmena srpskog rocka, pa nikakvo čudo nije što srpska mašinerija, u večitom gardu prema svakom vidu talasanja, tada rutinski stupa u akciju.
Istini za volju, deo razloga za razlaz prve postave grupe leži u nezadovoljstvu Srete i basiste Bore komercijalnim učinkom Plitke poezije (navodi se brojka od 15.000 prodatih nosača zvuka, što bi danas predstavljao podvig za poštovanje), a sa druge strane Čonta počinje da trpi posledice svoje eksponiranosti kroz odbijanje zaposlenja, prisluškivanje telefona i ostale specijalitete sreskih špijuna.
Uz ove potrese u bendu, na budući zvuk Patke uticalo je i pomeranje fokusa na svetskoj, ponajviše engleskoj sceni, sa agresivnog pristupa ka liberalnijem i sofisticiranijem zvuku: kompletan punk se neprimetno transformiše u new vawe, potom u postpunk, što je i te kako uticalo na drastičan zaokret benda koji je usledio dolaskom Baleta i Mareta. No, pre toga nova postava benda je odala počast svojim prvim uzorima, Pistolsima, kroz viciousovski tretman šlagera Bila je tako lijepa sa omotom u najboljoj God Save the Queen tradiciji, koji i na disku zvuči trashoidno kao i na vinilu, a ovaj suludi cover bi se zbog da-srce-stane tempa bubnjara Cile, mogao uzeti i kao prva domaća thrash pesma.
Patka potom radi na novim pesmama koje će se kasnije pojaviti na albumu Strah od monotonije (’81), ključnom sastojku kontroverze grupe, ploči koja je otuđila dobar deo publike, što se navodi kao povod za konačan razlaz. Već sam omot ovog albuma kojim je dominirala crna boja nakon beline sa omota prvenca i sa članovima benda u ne tako klasičnoj pozi, najavljivao je psihodeličniji, noir ugođaj. Osim zaokreta u zvuku, i reči pesama su postale daleko introspektivnije, donoseći niz ne tako bleskasto-veselih epizoda, i, ruku na srce, na momente ne baš najsrećnije sročenih.
Pritužbi na tekstove nije falilo ni za Plitku poeziju, no tu su kritičari koji su u samoproklamovanom plićaku tražili dubinu i ozbiljnost mogli biti upućeni na te atribute kod drugih tekstopisaca ili pesnika. Na Strahu od monotonije problem sa identifikovanjem publike sa pesmama koje ne nose refrene koji horski omogućavaju iživljavanje post/tinejdž frustracija, desetkovao je podršku bendu.
Ipak, ova ploča je retka zverka: sa njom započinje niz istinski alternativnih dela jugoslovenskog, a naročito novosadskog rock ’n’ rolla, kakva su remek dela Lune i La Strade ili finalni album riječkih Parafa Zastave: bez bilo kakvog podilaženja mediokritetima, a sa sačuvanom iskrenošću, Čonta se dublje zagledao u sopstvenu samoću “sa puno piva”, čitajući “Remboa i Kamija”, pitajući se ko su ljudi koji ga uvlače u mrak sopstvene bolesti, onemogućavajući ga na svakom koraku.
To više nije bila benigna punk lumperajka u kojoj je najveći problem predstavljalo pominjanje prezervativa ili onanije u slengu, reč je bila o večno prisutnim i dominirajućim ledenim senkama naše društvene stvarnosti, što je uz blago paranoidnu atmosferu albuma i tamne zvučne nijanse nove muzike benda u kojoj je novatorskim rešenjima dominirao daroviti Bale, delovalo smrtno ozbiljno.
U tim godinama u kojima su građani, malograđani i seljaci rutinski i nesvesno krckali zadnje godine mira u zanimacijama koje će docnije biti leksikonski opisane kao mitologija svakodnevnog života jedne razbijene zemlje, pesme sa ove ploče sa otvorenim, ulično drskim i opravdano postavljenim pitanjem koje je glasilo “Šta je bilo? Jel ima neki problem?”svakako nisu bile poželjne, kako tada, tako i danas, pošto ne pamtim da sam u poslednjih 20-ak godina i jednom čuo bilo koju pesmu sa ove ploče na radiju.
Bez postavljanja pitanja sopstvene odgovornosti domaće političke elite modernog doba su onima koji jesu postavljali to pitanje nudili lepezu raznih rešenja, od asimilovanja u sopstvene redove, samo/ubistva, sluđivanja ili veštog kreiranja atmosfere ravnodušnosti. Baletov, Borin i Čontin izbor je u godinama koje su usledile nakon raspada benda pao na dobrovoljno izgnanstvo, dok su preostali članovi benda ostali u Srbiji, baveći se muzikom iz pozadine ili su batalili muziku.
Naravno, konspirativne teorije o nedelima DB-a već postaju izlizane do providnosti, ali ostaje činjenica da pomenuti albumi Lune i La Strade spadaju u najređe domaće vinile, da su Obojeni program i Boye nedopustivo dugo čekali na svoje prve ploče. Rečju: da je uzbudljivo kreativno komešanje na novosadskoj rock sceni zataškano, te se požar koji je svojom iskrom između ostalih inicirala Pekinška Patka, razbuktavao posle Paket aranžmana najviše u Beogradu.
Tokom 90-ih i u poslednjih nekoliko godina, novosadska punk scena izlegla iz jaja Pekinške Patke zauzima najviše pozicije u ovom delu sveta, kroz aktivnost Atheist Repa, Ritma Nereda, DMT-a, Vriska Generacije i brojnih drugih “dobrih novosadskih grupa”, od kojih mnoge možete pronaći na kompilaciji Rock City Novi Sad, koja je, gle čuda, objavljena - u Zagrebu!
Dakle, što se diska koji je povod ovom tekstu tiče, kupite ga svi, on je šampion!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.