Crni kum i prljava prestonica sveta

Crni kum je na binu izašao sveže izbrijan i doteran po poslednjoj čikaškoj modi 50-ih, s dve striptizete. Jedini crnac na bini od ukupno pet crnih osoba u klubu zahvalio se organizatorima festivala što su dozvoli "crnoj vucibatini" da učestvuje na festivalu, i onda počinje ono što su svi čekali – Man with the star. Sve su mu pesme više nego dobre, ali Man with the star je Man with the star i tu nema šta. Još par pesama nakon toga, pa ponovo Hallelujah, devojke se skidaju, dok je Andrew obukao ono što je u međuvremenu zbog vrućine skinuo. Kako pravom gospodinu i dolikuje, mirno i dostojanstveno odlazi s bine, pod ruku s damama.

Najinteresantnije u vezi njega je to da mu je muzika nabijena seksom, ali nije vulgarna a to je odlika pravog gospodina. Od fantastične svirke je bolje samo kad uspeš da upoznaš onoga ko je uspeo da te oduševi. E, upravo se to nama desilo. Još kad smo mu pokazali uvodnu pesmu na albumu koja se zove Oh why i can't be like Andre Williams?...

Čovek je skočio sa stolice, zagrlio nas i počeo da pleše onako kako samo crnci umeju. Onda je tako sa svojih sedamdeset i nešto godina otišao da se, kao dete, pohvali članovima benda. I razumem ga u potpunosti, nije svejedno kad ti dođe bend iz Srbije i pokloni disk na kome se nalazi posveta tvom životu. To se dešava samo retkima.

Jes' da je bilo lepo, ali morali smo dalje, odslušali smo par pesama losanđeleskog benda The BellRays. Odlična svirka, skoro kao da su iz Detroita. Lisa Kekaula je poznata i po nastupima sa MC5/DTK, imali smo prilike da je vidimo prošle godine u Beogradu. Kako smo izašli iz kluba, uleteli smo u taksi koji je neko drugi pozvao. Vozaču smo, naravno, rekli da smo mi ti neki.

Sledeće odredište bio je klub Emo's, trebalo je pogledati Hellacopters, odličan švedski garažni bend ukorenjen u detroitskom zvuku (u redu, znam, udavih s Detroitom). Za razliku od Continentala, koji se nalazi s druge strane reke, pa ako dođeš, uglavnom i ostaneš, Emo's se nalazi u centru, čuvena 6. ulica, tako da su i Hellacopters bili žrtve jurnjave turista koji su pokušavali da ubede i sebe i druge da uživaju u muzici. Odlična svirka! Za kraj nastupa ostavili su Kick out the Jams!

Do kraja festivala muvao sam se tu i tamo, bio na prodajnoj izložbi rock plakata. Tu je i Ron Donovan, lik iz Firehousea, male firme/radionice, izlagao svoje plakate. Firehouse su pre nekoliko godina izlagali u Pančevu. Interesantno u svakom slučaju. Kasnije su Ron i njegova supruga svratili do nas i ostali par dana. Ako ništa, druženje nam je baš išlo od ruke.

Dan uoči polaska za NYC upoznali smo vlasnika kuće u kojoj naša domaćica živi. To poznanstvo će mnogo uticati na dalji tok događaja. Teško je opisati čoveka koji je uspeo da uradi mnogo toga u životu i da sa 35 godina i dalje bude veoma neformalan. Sled događaja će možda dati najbolji opis Stevea Powella, čoveka koji mi je nakon par sati poznanstva rekao da mogu da dođem kad hoću i da ostanem u njegovoj kući koliko hoću. Noć pred polazak je bila i najčudnija noć u Ostinu jer smo prvi put imali pravog čoveka u ulozi vodiča. Čak smo uspeli da odemo i na jahanje u dva posle ponoći. Na kraju zamalo da propustimo let za NYC, sva sreća te je ovog puta i avion kasnio.

NYC – najružniji, najodvratniji grad u kojem sam ikada bio. Neki kažu da je Detroit ružniji, možda i jeste, ali ga barem muzika vadi. Svojski sam se trudio da nađem nešto lepo u tom gradu koji je tako lepo opisan u sitkomu Seks i grad. Ubio sam se tražeći taj prelepi svet s televizije, ne zbog seksa, već zbog grada. Mogao sam da odem i do Srema i opet bi mi rekli nema. A što je najstrašnije – niko mi ne veruje. Obično mi kažu da je to zbog toga što nisam bio na Menhetnu. Kad im kažem da sam bio na Menhetnu, oni mi kažu da je to tipično mišljenje svih koji su bili u Bruklinu, onda ja budem još precizniji pa na svetlost dana izbacim argument da sam bio na Ist vilidžu, praktično u komšiluku Pete avenije, e onda mi oni objasne da nisam bio dovoljno dugo te zbog toga nisam video lepote mesta u kojem se nalazim. Na kraju dignem ruke i priznam da sam glup, ne vredi objašnjavati. Doduše, ko zna, možda i jesam glup, u krajnjem slučaju, o neukusima ne vredi raspravljati.

Domaćica u Purgatorijumu nam je bila Dorit Crisle, trenutno na turneji po Srbiji i ostatku Evrope, praktično zemljakinja jer je rođena u Gracu. Ipak je to s naše strane okeana. Jedina osoba u NYC koja je mogla da shvati o čemu pričam pa čak na momente i da potvrdi neke stvari jer je preko 15 godina u USA. Kako i sama reče, NYC je grad vampira koji se hrani energijom novopridošlih entuzijasta koji dolaze da ostvare svoje snove. Bio sam slobodan da dodam – snove koji su se pretvorili u košmare. Ko zna koliko je umetnika i entuzijasta raznih profila među onima što svakodnevno umiru valjajući se po ulicama Velike jabuke. Ko zna, možda ga zato i zovu Velika jabuka, mnogo crva se grči u njoj.
Velika jabuka, Crvena jabuka, svejedno.

Sama svirka je bila više nego interesantna jer je umesto planiranih dva bilo četiri izvođača. Prve nisam ni stigao da vidim, drugi su bili neka čudna kombinacija countryja u novog talasa, tako da sam izašao da ih ne bih gledao. Treća po redu je bila Dorit s nastupom koji, iskreno rečeno, nisam očekivao, i to u pozitivnom smislu. Lično, nikada je nisam slušao pre toga, iako je pre dve godine nastupila u Pančevu, tako da ni meni nije bilo jasno šta sam ja to uopšte i očekivao kad sam se tako prijatno iznenadio na kraju. Biće da malo bolujem od predrasuda, pa je svako ko nije bučan osuđen bez sudije i advokata. Izuzetno lepa kombinacija teremina, semplova i glasa. Na momente sam se osećao kao da sam negde u Evropi sredinom 30-ih. Godine provedene u USA ipak nisu uspele da pokvare kulturno nasleđe koje je, htela ili ne, ipak ponela sa sobom. Moja prognoza da bi bilo najbolje da naš nastup najavimo kao konceptualni izraz pod imenom Heaven & Hell pokazala se kao tačna.

Nakon Dorit, lepe i krhke blonde s prelepim glasom, na binu su izašla tri, uslovno rečeno, čoveka bez ikakvog osećaja za druge, koji su raspalili iz sve snage. Publika veoma šarolika, ali istrajna u nameri da ostane do kraja. Crni deo publike najbolje reaguje na Ramblin Rose, ne zato što dobro pevam već zbog toga što samo crnci mogu da shvate toliku patnju, a verujte mi, baš se patim dok je pevam. Ko je imao priliku da me vidi, zna o čemu je reč. U svakom slučaju, lepo smo prošli, bez obzira na to što smo izašli relativno kasno na binu u Gradu stranaca u kojem svi žure kući da bi se dobro odmorili i pripremili za još jedan dan jurnjave.

Čovek koji nas je spasao po pitanju mnogo toga je naš New Jersey Boy Dušan Pavlović, od milošte i na engleskom Duke. Kao klinac, uoči samog rata, s porodicom je stigao u USA i tu i ostao. Kaže da se još seća Kalemegdana i BIP-a i da bi voleo ponovo da ih vidi. BIP-a više nema, ko zna šta će biti s Kališom dok on stigne. Dobar je Dule, baš dobar, pokupio naš je na JFK-u kad smo stigli, pozajmio bubanj, visio s nama po NYC. Sve je to bilo super, ali to nije moglo nikako da nam pomogne da se naviknemo na NYC. Na stranu što je u tom momentu bilo užasno hladno i skupo. Nakon Ostina, sve na severu nam je bilo hladno u svakom pogledu. Jednostavno ljudi nisu isti.

U Teksasu ti se nepoznati ljudi javljaju u WC-u, na ulazu u supermarket, svuda, obavezno pitaju kako si, šta se radi, ide li, i tako to. U NYC ponekad samo što ne pišaju po tebi na sred ulice. Ili sam ja baš uleteo u lošu turu, mada ne verujem.

Nakon svega toga, napravili smo zbor radnih ljudi i rešili da se vratimo u Ostin. Zmeja je još u Srbiji odlučio da se vrati nakon svirke u NYC, tako da se zadovoljno smešio dok smo se mi mučili šta da radimo. Nazvao sam Stevea i stvar je bila sređena za par minuta. Na brzinu smo izvadili karte, i to Duletovom karticom, jer niko nije hteo da ima posla s kešom. Čudan neki svet.

Povratak u Ostin je početak nečeg što se slobodno može nazvati suštinom r’n’r-a.

Ali o tome neki drugi put, naaaaaraaavnoo, samo ako ste raspoloženi.