Some Cities

Čini se kao da je mančesterskom triju Doves od samog starta sve išlo kao po loju. Suptilnim pop eksperimentisanjem u mainstream okvirima na debi albumu Lost Souls (2000), i još više na inspirativnom i ubedljivom The Last Broadcast (2002) obezbedili su neskrivenu naklonost "trendi" kritičara, ali i publiku koja se broji sa šest cifara. Obogaćeni iskustvom iz prethodnog sastava Sub Sub (i saradnjom sa New Order i Trickyjem), članovi Doves su od starta pravili precizno strukturisane, pomalo pompezne, nekad vedre nekad setne, raznežene, ali gotovo uvek prijatne melodične elegije. Uz sporadično zvrčkanje u pozadini. A što da ne? Boys Don't Cry tematika prevaziđena je još pre nego što se Švarci "porodio", a Keri Bredšo kupila nove cipele. Oni nastoje da vam skrenu pažnju u dnevnim radijskim i MTV emisijama, a da pri tom ne izazivaju neminovno kisele face. Tačno je da Doves (pogotovu u vreme hiperprodukcije žanra) nisu ni najinventivniji ni jedini koji su krenuli ovom stazom, ali subjektivni utisak je da su u tome daleko iskreniji od mnogih. Ima puno tugaljivih filmova, ali priznajte da ste bar uz neki zaplakali.

Some Cities na prvi pogled ne donosi ništa epohalno novo u odnosu na visoke standarde sa prethodnih ostvarenja. Walk In Fire i Black and White Town su veoma prepoznatljivi, receptski vajani budući hitovi; The Storm i Shadows of Salford su korektni sporaći, dok je najsnažnija Snowden, čarobni omaž Flaming Lips i sličnima. Ploča je solidna, ozbiljna, sa nekoliko toboganskih uspona, mada i nerazrađenim spustovima. Najveći plus jeste umešna kontrola studijske tehnike i vešto utiskivanje emocija u magnetofonske trake. Ne zadržavajući se, kao neki, samo na klaviru. Nedostaci su klasični - nedovoljno inspiracije i osećaj da su neke od pesama već toliko puta snimili.

Da je ovo ispit, položili bi ga. Ali, problem je što su nam pokazali da umeju da blistaju. I to - jače.