Jedna od najvećih grupa pop&rock muzike objavila je novi album, 20. po redu. Postoje već tri i po decenije. Uvek novi, intrigantni, čak i kad su bili loši, propadali su slavno. Izrodili su čitav niz imitatora i sledbenika koji nikad nisu dosegli njihove visine. Sada su braća Meal svesna svoje pozicije, i kako tvrde u intervjuima, nisu preterano oduševljeni muzikom koja se stvara ovih dana
Hajde da se zapitamo: šta je esencija pop muzike? Šta ju je učinilo tako p-o-p-u-l-a-r-n-o-m? Ne mozgajte više – to je samo obična zabava. Da, da, obična trivijalna zabava, pomešana sa nešto smeha i igre. I t's only rock 'n roll but I like it.
To je bio okidač čiji se pucanj i dalje razleže našim ušima.
Sparks su definitivno jedni od utemeljivača takvog stava. Pomešanog sa šakom pompeznosti, mrvicom ironije, ukrašenog crnim humorom, neobaveznim intelektualizmom, u maglama muzike koju, čim je čujete obojenu fascinantnim falsetom Russella Meala i klavijaturama brata mu Rona, nepogrešivo znate da je to što ste upravo čuli odsvirano od Sparksa.
Potpuno razumevanje fenomena ovog LA benda nije moguće bez činjenice da su svoj muzički izraz i stil definisali tokom bivstvovanja u Londonu u prvoj polovini 70-ih. Sigurno da je to jedno od najuzbudljivijih perioda rock ‘n’ rolla. Hipici i psihodelija, ma kako bili dobri, nisu izdržali test vremena i publika je opet zavapila za nečim manje cerebralnim i naizgled manje društveno angažovanim. Tako su nastali glam-rock, simfo-rok, heavy metal, poplava tinejdž atrakcija, a sve je bilo praćeno eksplozijom lepote (i muzike i izvođača) i oslobađanjem od starih dogmi. Sparksi su se savršeno uklopili u novu klimu, i sami postavši jedni od vođa novog pokreta.
Takođe su stekli osobinu da se ne boje eksperimenta, te se nisu libili fuzije sa diskom, elektronikom, hard rockom, ali nikad ne zanemarujući iskonsku potrebu za humorom i dobrim raspoloženjem koja prati sve njihove albume.
Koliko je tu samo bilo dobrih pesama... This Town Is Aint Big Enough For Bout Of Us, Amateur Hour, Propaganda, Hasta Manana Monsieur, All Your Ever Think About Is Sex, Never Turn Your Beck To Mother Earth, When Do I Get To Sing My Way... Spisak bi zauzeo celu stranu. Onima koji nisu, nekim čudom, nimalo upućeni u radove Sparksa, preporučujem, naravno, neko best of izdanje, ali i bilo koji album, sem par onih s polovine 80-ih, koja su (zasluženo) zaboravljena.
I tako, stigosmo do Hello Young Lovers i 2006. godine. Sada su braća Meal svesna svoje pozicije, i kako tvrde u intervjuima, nisu preterano oduševljeni muzikom koja se stvara ovih dana. Njihova namera je da i dalje budu provokativni i inovativni, ali pre svega muzički. Ni reči nisu previše bitne za Sparkse, one dolaze, kako sami kažu, na kraju stvaranja pesme, ali u to ne verujem previše. Opet, možda i jesu sve rekli što su imali? Hajde da proverimo.
Album je, bez ikakve zadrške, veoma, veoma dobar. Otvara ga prava pop-opereta Dick Around, i garantujem da ovakvu pesmu, beskrajno uzbudljivu, mogu samo Sparksi da isporuče. Možda i Mocart, ako se pojavi neka njegova reinkarnacija koja bi zaboravila klasične korene. Looney Thunes današnjice.
Perfume, uvodni singl, već ste verovatno čuli, gde Sparksi kažu da odjebemo prošlost, šta reći više? Da ne zaboravimo odličnu gitarsku liniju i kabaretski klavir, kombinaciju koju samo oni mogu da učine odličnom. The Very Next Fight je nešto smirenija, u suprotnosti sa temom pesme, koja govori o nedostatku kontrole, ali tako to biva “kad neki idiot bulji u tvoje noge”. I kako da ne reaguješ?
Baby, Can I Invade Your Country? je za mrvicu predugačka, pa gubi nešto od svoje ubojitosti, ali zato Rock, Rock, Rock nastavlja tamo gde je Dick Around stala, urnebesno i zavodljivo.
Sledi Metaphor, možda i najbolja pesma, dragulj pametnog teksta, lepe melodije i smirenog tempa, osveženje posle prethodnih soničnih udara. Momci, zapamtite, “chicks dig metaphors”. Waterproof u Sparks svetu je pripadnik B-klase, dobra je, ali nema ništa upečatljivo, jednostavno standardi za Sparkse su veći nego za ostale grupe, molim lepo.
Here Kitty je najblesavija (ako je to moguće reći), sa sve mjaukanjem i dozivanjem mačke. Nemoguće je da se ne nasmejete. U Theres No Such Things As Aliens, naslov se uporno, profesorski ponavlja, sa dramatičnom melodijom u pozadini, ali ne vredi, ko veruje – veruje. Zaista, dok neki NLO ne sleti usred Beograda, nema šanse da autor ovog teksta veruje u male zelene ili sive, kako tvrdi agent Molder.
I za kraj, As I Sit Down To Play The Organ At The Notre Dame Cathedral (kakav naslov!) je rekvijem ovog albuma, najduža pesma, obojena zvukom orgulja i tekstom o preispitivanju. Kakvom, čujte sami.
|
U Studentskom kulturnom centru 30. aprila u sviraju The Intelligence, bend koji je objavljen na istoj etiketi na kojoj i album Sparksa, i bend koji svira vrhunski post-punk. Uskoro više pišemo o tom koncertu!
|
Iskreno se nadam da će Sparksi nastaviti i dalje da snimaju, koliko god pauze između albuma bile neprijatno duge. Činjenica je da ni posle toliko decenija nemaju pravog naslednika – taman pomislite da je tako nešto moguće, ali, avaj, ne, to nije to.
Zato su dragoceni, a svima mogu da poželim da slušaju njihovu muziku, i ko zna, možda ih jednog dana vidimo uživo, naravno ne ovde, ali ta Evropa nije baš daleko, ili mi se samo tako čini?
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.