Dve velike autorske figure savremene američke indie scene Jeff Tweedy (Uncle Tupelo, Wilco) i Jim O'Rourke (Sonic Youth, Gastr del Sol), pojačani Glenn Cotcheom (Wilco) za bubnjevima, otvorili su u bend-projektu Loose Fur poseban prostor za svoje eksperimente. Najveća snaga ovogodišnjeg albuma su jaki autori, a ne bend
Njihov istoimeni debi, snimljen 2000. a objavljen 2003. godine, funkcionisao je upravo na taj način. Draž je bila u tome što je na albumu ostalo ono što se najčešće izbacuje kada je reč o uobičajenoj rock praksi. Pred slušaocem se direktno odvijao stvaralački proces iz kog su neretko ispadali dragulji, nova rešenja koja će u manjoj ili većoj meri autori kasnije koristiti. Rezultat, dakle, nije bio samo još jedan niz pesama.
Ovogodišnji album
Loose Fura je drugačije postavljen. Nije reč o tome da ovde nema isprobavanja, nesigurnog kretanja, to je ionako nemoguće tvrditi kada imate ovakvo društvo na okupu. Međutim, u odnosu na prvenac, ovde postoji težnja ka koherentnosti.
Na albumu možemo čuti u kom pravcu se kreću autorski temperamenti Tweedyja i O' Rourka u ovom trenutku. Album otvara singl Hey Chicken, u kojem sve pršti od rifova, kao da su u tri minuta furiozno prodefilovale sve varnice iz gitare Jimmyja Pagea. Ova pesma je, u tom smislu, vrcavi energični podsetnik na Being There period.
Najavljujući album, Tweedy je rekao da se na njemu O’Rourke konačno vratio kao autor, pošto je od 2002. neprestano radio na drugim projektima. I zaista, ovde imamo njegov jasniji potpis. Answers to your question i Stupid as the sun u potpunosti opravdavaju O'Rourkov veliki autoritet; Thou Shalt Wilt, čija je tema sarkastično čitanje deset zapovesti, pokazuje koliko je talentovan da napravi savršeno zabavnu pop pesmu.
A da je i Tweedy u formi pokazuje The Rulling Class, country doskočica o mesiji marginalcu. Zamislite Tweedyja kako falsetom peva „well he's back, jack, smokin' crack, find him if you wanna get found“ i sve će vam biti jasno. Jedna od važnijih tema na ovom albumu je religija, na šta treba da asocira i njegov naziv.
Dugominutni eksperiment Wreckroom uspeo je zato što se gitara, producirana i aranžirana u maniru pravog rocka, neprestano sudara sa noise delovima.
Ostatak albuma je manje efektan. Veći deo tih pesama polazi od dobre ideje, koja se dalje obično zatrpava komplikovanim rešenjima. Gitarističko finale pesme Pretty Sparks zvuči nategnuto. Minijatura Apostolic ima energiju, ali se ona guši brzim smenjivanjem brojnih instrumentalnih pasaža.
Već posle prvog slušanja albuma jasno je on ide prema zvuku kasnih 60-ih. Posebno su, što se tiče gitare, primetni uticaji Eaglesa i Greatful Deada. Pozivanje na ove rock topose je hrabro i može biti inovativno, ali ne donosi uvek dobre rezultate.
Born Again in the USA je uspeliji u delovima nego u celini. Njegova najveća snaga jesu jaki autori, a ne bend. To ne treba da zvuči obeshrabrujuće s obzirom na činjenicu da je reč o off projektu. Zato je i nezahvalno ocenjivati ovakav album. Nadam se da će Tweedy i O' Rourke na Born Again in the USA ostaviti sve svoje nedoumice.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.