Treći album ovog mračnog britanskog benda je primer kako kvalitetna grupa luta u potrebi da zahvati što veće parče kolača sa torte zvana popularna muzika, dezorijentacije, želje da se napravi nešto veliko. Ali, sa druge strane, i kvaliteta koji u određenim pesmama dolazi do punog izražaja. Problem sa bendom je tako tipičan: ne znaju kuda bi da krenu
Nekim bendovima jednostavno nije suđeno da postanu veliki. Opravdanja uvek ima, sunovrat opšteg poimanja kvalitetna, povlađivanje prostoti i kiču, previše imena u bari zvanoj rock-pop muzika. Tja, sve to stoji, ali u većini jadikovki istina je samo jedna: ti koji se žale nisu bolje ni zaslužili. Da li se žale Arctic Monkeys? Zaboga, ne!
To cut story long short: ako
Clearlake ne naprave nešto sa samim sobom, biće prokleti licemeri koji se žale na “sudbinu kletu”. Uprkos pohvalama kojim ih je dočekala britanska štampa kada su izdali svoj debi
Lido. Treći album ovog mračnog (uticaji: Suede, The Smiths, The Beatles) benda iz primorskog engleskog gradića Houva je primer kako kvalitetna grupa luta u potrebi da zahvati što veće parče kolača sa torte zvana popularna muzika, dezorijentacije, želje da se napravi nešto veliko. Ali, sa druge strane, i kvaliteta koji u određenim pesmama dolazi do punog izražaja. Problem sa bendom je tako tipičan: ne znaju kuda bi da krenu.
Jer, ako na albumu imate pesmu kao Amber - briljantnu u svakom pogledu, sa jezovitim i tajanstvenim gudačima, sa zvukom pare koja ne obećava ništa dobro iz voza koji dolazi, idealna pesma za ultimativni horor-soundtrack - znate da pred sobom imate bend koji ZNA. Obrnutog polariteta od Mercury Reva, ali podjednako dobro.
Bliska njoj je i numera prigodnog naziva Dreamt that You Died. Ako bude nastavka Twin Peaksa, predlažem ovu pesmu za podršku. Poslednji član ove triologije je Widescreen koja i zatvara album.
Digresija: potrebno je reći da Clearlake čine fini momci, u punom smislu te reči. Ne daju skandalozne izjave, ne drogiraju se, nisu poznati po bančenju i četvoronožnom bauljanju iz klubova. Ne predstavljaju lažne buntovnike i borce protiv sistema jer su ih uhapsili zbog par grama belog. Ukratko, nisu preterano medijski zanimljivi. Ne mislite valjda da su Oasis postali popularni po muzici pre svega?
Dakle, našim junacima je potrebna vanserijski dobra muzika da bi nešto postigli, potrebni su im masni, punokrvni hit singlovi. Iskreno, uglavnom to i postižu.
Osim već pomenutih pesama, ostatak albuma je ispunjen pokušajima da se uđe na teritoriju brit-popa ili zvuka koji je trenutno aktuelan na Ostrvu. U ovoj sferi Clearlake isporučuju odlične pesme kao No Kind of Life ili Good Clean Fun sa sjajno odsviranim, pržećim, gitarama. 100 % rock. Opet, Finally Free zvuči neubedljivo i mlako, takve pesme treba prepustiti FF da sviraju i zabavljaju narod. Tu bih uvrstio i I Hate It, I Got What I Wanted i Neon koje podsećaju na lošiji The-The, možda zbog usne harmonike koja daje pečat pesmi. U ovom društvu je najbolja Far Away.
Here to Learn je distorzirana do mere gde se gubi melodija, valjda je to povratak indie-korenima, šteta, mogla je biti dobra pesma. Opterećenost prošlošću je uvek uzrok loših poteza i nikad ne donosi dobro.
Opet, natprosečna ocena nije mogla da izostane: Clearlake su dobri, i sve su bolji, iz albuma u album. Zato od sledećeg ne očekujem ništa manje nego odličan, pravoverni rock `n` roll ili začudnu mračnu atmosferu. U stvari, kad bolje razmislim, najbolje oboje!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.