THE CZARS
Sorry I Made You Cry
U mnoštvu cover albuma objavljenih poslednjih nekoliko godina sa obe strane popularne muzike, ovo je onaj koji ne treba da zaobiđete. Sorry I Made You Cry nije nastao kao planirani, u dahu otpevani ili odsvirani set pesama, već predstavlja kolekciju b-strana singlova, odabir 11 klasičnih pesama iz različitih epoha pop muzike. Muški Dnevnik jedne ljubavi
The Czars predvodi harizmatični pevač i „skladatelj“ John Grant, muzičar neobične rafiniranosti i ekspresivnosti. Njegov glas se raspoznaje u milion.
Današnji trend da se u prepevu oneobičava i modernizuje originalna verzija pesme, te da joj se učitavaju nova značenja i atmosfere, ovde je u potpunosti zaobiđen. Pesme koje su nekada pevale žene ostaju u rodu nepromenjene, i taj podatak, u svetlu Grantovog seksualnog opredeljenja, predstavlja jedini intrigantni trivia detalj koji donekle može da zazvuči moderno. Van tog detalja, ovo je jedna veoma konzervativna kolekcija – pravoverni i prostodušni pristup prelepim svevremenim pesmama.
Vokalna interpretacija je, očekivano, u prvom planu, ostali učesnici su diskretni kreatori atmosfere koja pušta glasu da stoji ispred svih, kao nosilac osnovne emocije pesme. Bend, kao uostalom i mi slušaoci, dopušta Grantu da se šepuri taman toliko da bismo mogli da mu se divimo, i on to poverenje nikad ne zloupotrebljava. Odmeren i posvećen, on u svakoj pesmi pronalazi drugačije raspoloženje i ton, varirajući od raspevano-trubadurskog preko turobno-kabaretskog do katarzično-religioznog, izbegavajući zamke patetičnog, samozadovoljnog umetničarenja.
Aranžirane u ključu Czars muzike, ove pesme zvuče sasvim njihovo, i pored opšte popularnosti originala. Najbolji primer za to je neočekivano uskakanje njihove pesme Val u My Funny Valentine, tako da zvuči kao davno izgubljeni „jezivi“ nastavak čuvene Chet Bakerove verzije. Taj „autorski“ trenutak, namerno guranje među besmrtne, mogao bi da izgleda pretenciozno dok ga ne čujete. Kad ga čujete, shvatate da mu je baš tu mesto.
Još jedan besprekoran trenutak na ovom albumu predstavlja Portisheadoliko viđenje pesme Strange – bolni i rezignirani narativ ostavljenog ljubavnika, čije suze kaplju u ritmu ritam mašine, a lice isprano i bezizražajno odsutno gleda u prazninu oličenu u jednoličnom tonu klavijature.
Pa ipak, kao emotivni vrhunac ovog izdanja izdvojiću pesmu koja stoji kao lajtmotiv celog albuma – You Don’t Know What Love Is – svedeni i ubitačni dert-narodnjak na putu između bluesa i soula, koji u idealnom izvođenju Tome Zdravkovića nažalost nikad nećemo čuti. Trag tog kafanskog sentimenta ima i Grantova interpretacija, potcrtana bensonovskom gitarom, zalivena belim vinom umesto vinjakom. I tako jazzirano decentna, ubitačno je srceparajuća. Izvođenje dostojno jedne velike pesme.
Od filmične Black Is The Colour do uzvišene Song To The Siren, svaka stanica na ovom sentimentalnom putovanju ima svoju čar.
Slušajte ovaj album kao muški Dnevnik jedne ljubavi. I nemojte plakati. Samoća izgleda tako neodoljivo u ovakvom društvu.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.