Izvesna vrednost ne može da se ospori, pod uslovom da se mlađe slušalaštvo ovim albumom može poslužiti u smislu uspostavljanja prvog kontakta sa istinskim inspiratorima i nekim od uticajnih kreatora bazičnog r&b zvuka. S druge strane, čvrsto odlučni indi 80’s patetičari i elektronika 90’s pragmatičari sigurno neće zatražiti takve usluge kod The National Trust
Prvi psihodelični šok?
Dakkagar, debitantski album čikaškog dueta/projekta/benda
The National Trust, pleni šarmom, privlači pažnju obiljem reminiscenci na zlatno doba soul muzike,
philly zvuka, polu(ne)poznatim citatima legendarnih bendova i izvođača kao što su T. Rex, Bobby Womack, Curtis Mayfield, Fleetwood Mac...
Aktuelna postava?
Pored pevača, multiinstrumentaliste i kompozitora Neila Rosarioa, nekadašnjeg člana blues rock benda
Red Red Meat i noise rock formacije
Dolomite, okosnicu The National Trusta na novom, drugom albumu pod imenom
Kings and Queens u istovetnoj instrumentalno-vokalnoj konstelaciji čini i Mark Heninng.
Mark je jedno vreme intenzivno radio na solo albumima
Chrisa Connellyja, nekadašnjeg pevača
Ministry, i njihovog zajedničkog projekta Bells.
Dakkagar extended, plus filozofiranje/demagogija?
Na albumu Dakkagar su, pored ova dva muzičara zavidne reputacije, učestvovali i članovi bendova Califone, Plush i Bells. Nije isključeno da se – s obzirom na imena, tj. sadržaj impozantne liste (sa)učesnika – kod nekih slušalaca jave izvesni simptomi poput osipa po rukama, dizenterije, averzije, nezainteresovanosti ili odbojnosti. Nekad smo zaista u stanju da zbog takvih detalja izvesnim albumima posvetimo nedovoljnu/dužnu pažnju i previdimo istinske vrednosti ili nedopustive propuste u konačnoj oceni tog dela. Tako može da vam se desi da na Dakkagaru sve vreme pokušavate da skenirate autorski pečat Brian Decka, producenta albuma izvrsnih bendova Califone i Modest Mouse. Da li volite Califone ili Modest Mouse?
Zablude ili namerno zaobilaženje teme?
Zbog svega toga (čega li samo?), kad je u pitanju album
Kings and Queens, koji nema ama baš nikakve veze i sličnosti sa albumom
Trust (2002) fantastičnih Mormona
Low iz Dylanovog
Dulutha, pokušajmo da ovakvim detaljima (kojim detaljima?) posvetimo minimalnu pažnju.
Odmah i samo nakratko jedna nedoslednost: lista (sa)učesnika na albumu
K&Q je ovoga puta još impozantnija. Duvačke instrumente sviraju Hypnotic, grupa koju su osnovala osmorica “mladih” sinova (od 19-oro dece) Kelana Phila Cohrana, jednog od prvih članova čuvenog
Sun Ra Arkestra (). Kraj komentara!
Skip, štuc-štuc preslušavanje?
Kings and Queens počinje sa body naglašenom numerom
Elevators. Analogno disanje i dahtanje u pozersko-manekenskom
Fisher-playback-spooner maniru prate neujednačeno raspoređeni digitalni ritmovi i slotovi.
Ekspresionističko stenjanje kroz prizmu polušapata dvosmisleno govori o pritiskanju dugmeta, dizanju i spuštanju. To smo, nažalost, čuli u mnogo efektnijim izvedbama: više puta, u više navrata, i na malo mesta.
S druge strane, mnogo bolje od nezaboravnog dublinskog organskog otpada,
komposta u vidu: „... I and I in the sky / You make me feel like I can fly / So high, elevation…“.
Preslušavanje, II deo?
Standardni monetarni instrumentarijum postepeno preuzima dominaciju u narednim vagonima digitalne CD kompozicije. Konga i duvači, stakato pevanje i duvači, opuštenost i hedonizam
Steelyja Dana lebde u vlažnom i ustajalom vazduhu latino pompe i avetinjski praznih i zapuštenih stanica.
Povremeno gubite svest o destinaciji na koju ste se uputili. Vreme naizgled stoji i po-lako/ludobrovljno, ali konačno ulazite u svet vašeg konačnog odredišta, mesta u kom žive ljudi koji od petka uveče do ponedeljka ujutro ekstatično slave i plešu, a ostatak nedelje provode u oksigenskom kovčegu za reanimaciju.
Kad ste poslednji put bili u diskoteci?
Prve sumnje, polagana predaja?
Izvesna vrednost ne može da se ospori, pod uslovom da se mlađe slušalaštvo ovim albumom može poslužiti u smislu uspostavljanja prvog kontakta sa istinskim inspiratorima i nekim od uticajnih kreatora bazičnog r&b zvuka.
S druge strane, čvrsto odlučni indi 80’s patetičari i elektronika 90’s pragmatičari sigurno neće zatražiti takve usluge kod The National Trust.
Brokeback mountain, (i)deja vu(du)?
Na suptilno roze omotu Neil i Mark u novom pokušaju poigravanja s klišeima i ikonama 70-ih podsećaju kupce albuma da su za proboj i kvalitet klupske muzike dobrim delom zaslužni publika i autor-ke/i iz homoseksualnog miljea.
Ova dva kauboja, nažalost, jašu na talasima čije frekvencije ne koriste veći deo opsega na koje naše „razmaženo uvo“ (autocitat) pozitivno reaguje. Slika ne prati ton i obrnuto.
Zabave skoro da i nema, dosada se rapidno i brzinom fleke širi kroz vreme i prostor. Kings and Queens ostavlja mnoga vrata otvorena za spekulisanje i pogrešne procene.
Koliko The National Trustu zaista možemo da verujemo?
Dobronamerni optimizam, sreća u nesreći?
Kings and Queens ne zavodi i ne intrigira! Bar ne snagom digitalnih tragova i vinilnih brazda. Neke od numera, poput Stages, na kojoj Aquilla Sadalla istinskim pseudosoul vokalom rasteže i skuplja reči kroz fraze, vreme i promene, mogu u nekom liberalnijem remiksu da zadovolje nešto oštrije kriterijume belosvetskih DJ lutalica.
U završnoj
Shapes and Sizes stotine pakmena u stilu Dina Dvornika daju život za slobodu moždanog centra za ples. Zahvaljujući etiketama poput minhenskog
Gigoloa, znamo da se to na nekim drugim ili istim kontinentima radi puno bolje, jednostavnije, efektnije i na mnogo manje kanala.
Diskografska kuća, kompromisi, trendovi?
Thrill Jockeyski flashdance/footlose inferno u vidu albuma Kings and Queens ne sledi jasne i profilisane direktive žanra u kom je pozicioniran. The National Trust se loše snalaze u svom bežanju od prošlosti i budućnosti. Dinamične skokove s mainstream na underground obalu i nazad ne tako davno i mnogo bolje su izveli Bonnie Prince Billy i Tortoise na projektu The Brave And The Bold.
Još niste čuli taj album?
Pitanje za kraj?
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.