I danas mnogi zapadni menadžeri i koncertni agenti gaje jednu vrstu kombinovanog strahopoštovanja za afričku, cigansku ili kubansku muziku, za koju ne razumeju sasvim odakle dolazi i kuda ide, ali im donosi pare i osećaj lične nadmoći nad ovim manje srećnim primercima ljudskog roda koji se posle turneje vraćaju u selo iz kog su i krenuli umesto u pristojne apartmane u centru sveta
Serija kompilacija pod ovim imenom ima poseban, globalan kulturni značaj – ovo je tačka na kojoj uspevamo da domašimo sa one strane spletkarenja u popularnoj kulturi. Spletke o kojima je ovde reč predstavljaju smešu stereotipnih predstava o Africi i Afrikancima i postupanja u skladu sa njima.
Godinama je mesto Afrike u pop kulturi bilo mesto na kome se dešavala egzotika – tu ni tržišni koncept nazvan world music nije ništa promenio – iz prostog razloga jer je i sam predstavljao tržišnu strategiju kojom se legitimiše potraga za novom egzotikom, odnosno zapadnjačka potreba za uspostavljanjem novih granica.
Naravno, prvo tamo odlaze pioniri sa svojim snom o novim talentima i boljoj muzici koja se dešava negde daleko, a potom dolaze misionari da pokrste i trgovci da preprodaju.
Srećom, pun ciklus otkrivanja Afrike od strane globalne pop kulture, koji je otpočeo nesretnim Live Aidom, završava se polako, i na sve više strana nalazimo izdanja koja sa uvažavanjem predstavljaju afričku muziku onakvom kakva ona jeste – kao gradski produkt ukrštanja najmodernijih trendova trenutka i hiljadugodišnjih tradicija koje počivaju na ulozi muzike u životu zajednice, od praskozorja vremena naovamo.
* * *
U slučaju muzike iz Konga (aka Zair, aka DR Kongo), koja je mogla i morala da bude mnogo poznatija širom sveta jer nam je dala rumbu (ni manje ni više), dvostruka CD kompilacija koja se upravo pojavljuje pod imenom Golden Africa 2 daje nam dragocen hronološki presek razvoja tamošnje scene.
Studiozno ali ne i opterećujuće, informativno ali sa velikim brojem živih detalja, ovde bivamo ukratko upoznati sa celim svetom autohtone afro-urbane kulture, koja je imala svoje južno-američke uzore, uspone, padove i dizanje čitavih karijera iz pepela, raspade popularnih grupa posle jednog hita, transfere iz benda u bend koji su prouzrokovali ulične nemire, te pesme pankontinentalne popularnosti.
Verovatno najinteresantnije otkriće za neupućenog slušatelja-namernika biće to do koje su mere razni južno-američki muzički žanrovi, a pre svega kubanski, bili popularni u Africi odmah posle Drugog svetskog rata. Čuti najcrnje crnce crne Afrike kako punog srca pevaju na španskom i za mene je bilo otkriće zabavnije od prve luksuzne marke Mauricijusa koju sam dobio – o tom poglavlju tamošnje muzičke istorije do sad smo mogli samo da čitamo.
Precizno hvatajući razvojni put kojim se dokumentuje ova evolucija ka novim, autentičnim afro žanrovima, kompilatori su ovim diskovima dali neverovatnu 3D perspektivu – ona još jednom svedoči o ogromnoj, živoj crnačkoj gradskoj kulturi koja je primila ove uticaje i u roku od jedne generacije ih pretvorila u svoju muziku, a potom je i upgradeovala za moderna vremena.
* * *
U tome je najveći kulturni prodor koje donosi i ovo novo fantastično izdanje u seriji Golden Africa (prvo je bilo posvećeno korenima zapadnoafričke muzike): kao izgubljenu stranicu u knjizi istorije popa otvara nam čitavu oblast hitova jednog paralelnog sveta i njegovih radijskih playlista, svedočeći o dostojanstvenim vidovima popularne zabave i veselja miliona afričkih građana u nekim prošlim decenijama.
Kompilatori prate period od kraja 50-ih do 80-ih, zahvatajući ovim muzičkim dokumentarcem ključne trenutke kad se kongoanska popularna muzika formuliše, fermentira pod raznim uticajima u nešto sasvim novo, što uzima razna lica, ali uvek sadrži urnebesne ritmove (ne uvek brze – jednostavno urnebesno duhovite i poletne oblike ritmova), iskrenu emociju u pevanju i, vrlo često, poruku.
Ključne godine su 70-e, godine kad je Zair jedini put učestvovao na Svetskom fudbalskom prvenstvu, i godine kad je
Cassius Clay vratio svetsku titulu u teškoj kategoriji tukavši Formana na jednom od najlegendarnijih boks mečeva ikad, upravo u tamošnjem glavnom gradu Kinšasi, uz verovatno prvi planetarni TV prenos sportskog događaja sa afričkog kontinenta, koji nam je napokon dao priliku da uživo vidimo jednu crnačku metropolu (i JRT je imao sliku te večeri 1974, uz komentar Dragana Nikitovića).
* * *
Pogledajmo za trenutak koliko je Evropa kasnila za realnim vremenom u afričkim gradovima:
Fela Kuti je tokom 70-ih svirao svuda gde je mogao, zadobivši poštovanje evropskih intelektualnih aktivista i van krugova obožavalaca afro-beata, preživljavao je lične tragedije i bio proganjan kao politički protivnik jedne vlasti krajnje sumnjivog kredibiliteta, pa ipak nije postao afrički Bob Marley – Felina muzika nije bila dovoljno pop, imala je teške poruke i bila je beskompromisne dužine, te nije imala prodajni potencijal trominutnog hita.
U isto vreme za malog
Youssou Ndoura zna ceo Senegal kao za “malog princa”, i on snima kasetu za kasetom, formulišući svoj eksplozivni
mbalax zvuk na tačkama spajanja afričkih ritmova, kubanskih melodijskih zanosa i evropskih aranžerskih rešenja.
U toj istoj zemlji Orkestar Baobab je na apsolutnom vrhuncu, ali ovi majstori vokalnih harmonija i najbolji interpretatori afro-kubanske zaostavštine nikad neće stići do angažmana u Evropi, sve dok se ponovo ne okupe pre par godina.
U studijima Radio Malija
Ali Farka Toure je već snimio prve session svirke svog rudimentarnog bluesa iz stepe i savane, i oni su stalno emitovani na radost celog regiona.
Salif Keita je već žario i palio kao mladi plemić-poeta i vokal čuvenog orkestra na železničkoj stanici u Bamaku, odakle je decenijama unutrašnjost Afrike putovala ka luci Dakar, i odatle u susret evropskim obalama.
U Etiopiji su i Mahmed Ahmoud i tinejdžerka
Aster Aweke uspeli da izgrade respektabilne pop karijere, koristeći se relativnom ekonomskom stabilnošću carevine.
U trenutku o kom govorimo samo su crni muzičari koji su emigrirali iz južne Afrike imali vidljivost na Zapadu, prosto stoga što su i fizički tamo bili (
Hugh Masakela).
* * *
Ništa od svoga ovog kasnije otkrivenog bogatstva u to vreme nije stizalo do evropskih i američkih tržišta, koja su se bavila sama sobom, negirajući i samo postojanje popularne kulture van svog dometa.
Ipak, ona je i te kako postojala, i brzo urbanizovani predeli Afrike su kao na tekućoj traci izbacivali po neki novi muzički fazon, koji će tek mnogo godina kasnije biti “prepoznat” od strane “istraživača” iz Evrope, koji bi se kući vraćali oduševljeni novom potencijalnom robom koja im se našla u rukama.
Audio:
- Franco & Sam Mangwana – Cooperation (MP3, 4,23 MB, 12:08 min)
- Joseph Kabasele & African Jazz – Independent Cha cha (MP3, 1,08 MB, 05:07 min)
- Tabu Ley Rochereau – Mazé (MP3, 3,69 MB, 10:34 min)
- Franzo & OK Jazz – Lina (MP3, 1,12 MB, 03:12 min)
- Dr. Nico & Orchestre African Fiesta – Exhibition Dechaud (MP3, 1,27 MB, 04:46 min)
|
I danas mnogi zapadni menadžeri i koncertni agenti koje sam imao priliku da upoznam radeći sa tzv. world music grupama gaje jednu vrstu kombinovanog strahopoštovanja za afričku, cigansku ili kubansku muziku, za koju ne razumeju sasvim odakle dolazi i kuda ide, ali im donosi pare i osećaj lične nadmoći nad ovim manje srećnim primercima ljudskog roda koji se posle turneje vraćaju u selo iz kog su i krenuli umesto u pristojne apartmane u centru sveta.
Afrički soul, pustinjski blues, pa sad i afrički punk – sve te savremene izmišljene kategorije načini su da se u naš rečnik uklopi jedna ogromna muzička zaostavština koja sa zapadnjačkom ima dodirnih tačaka, ali nema isto poreklo niti istoriju. Da nije bilo otkrića kompakt diska i da samim tim muzička industrija nije krenula u pravcu recikliranja kao bezbednog ulaganja, ne bi se desilo da ponestane sveže savremene robe, pa se ne bi polako krenulo u ispipavanje terena sa muzikom iz udaljenih krajeva. Multikulturalizam ima svoje tržišne razloge i svoju cenu.
Napomena
Mada su časne namere Networka, jednog od najrespektabilnijih izdavača ove vrste muzike, više nego jasne, on, kao i na drugim svojim izdanjima, čini samo jednu grešku – odsustvo jasnog dokumentovanja kad i gde su snimci nastali, što jedna kompilacija ovakvog formata neizostavno mora imati.
Plasiranje ovakvih podataka kroz fusnote sastavljača u biografskom tekstu o prisutnim autorima metodom slučajnog izbora nema odgovarajuću ozbiljnost. Ne sumnjajte da je Popboks već poslao zvaničnu opomenu na pravu adresu J.
|
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.