Pevačica okrenutih baladama ima dovoljno, a vagon u koji bi KTT mogla da uskoči je poluprazan. A nijedan voz ne stoji u stanici beskonačno. KTT briljira upravo u onim pesmama kojih je na albumu najmanje. Brže pesme, osim što su poletnije i privlačnije za slušaoca, pune su života i ne ostavljaju mesta dvoumljenju kojoj strani KT Tunstall treba da se prikloni ako želi da potraje na večno promenljivom tržištu
Čudno kako vreme menja naš pogled o stvarima oko nas. Danas smo spremni da ginemo za neku ideju, ubeđenje, koju već sutra odbacujemo kao nešto zastarelo i bezveze. Muzika je kao stvorena za brzopotezno prebacivanje sa strane na stranu: novi heroji još nisu postali vrući, a već dolaze horde novih lica, pa se vi snađite kako znate i umete.
Kada sam prvi put čuo
Eye to Eye Telescope, pomislio sam da se konačno pojavila naslednica Eddie Brickell kad je još pevala sa New Bohemians: Alane Myles, ako se sećate ovih pevačica sa kraja 80-ih. Ali, to je bio utisak nakon prvog slušanja. Naravno, nisam bukvalno pomislio da acoustic/pop/folk kantautorka
KTT može da ih zameni, ali boja glasa, neki duh koji se proteže njenim prvencem, setnost koja se pojavljuje u nekim pesmama. No, pogrešio sam.
Pogrešio jesam, ali ne mnogo. Nisam od onih koji, kad se domognu nekog albuma i svidi im se, besomučno ga preslušavaju dok im se ne smuči a sve od preterane konzumacije - preterivanje uvek škodi, šta god radili. Ok, album mi se dopao, ali sam ga ostavio malo po strani, da proverim utiske posle par nedelja. Nešto mi nije davalo mira da se jednostavno prepustim muzici.
Njeno poreklo je takođe interesantno: Kineskinja-Škotlađanka, muzički okrenuta ka Americi. Pesme su uglavnom laganijeg tempa u akustičnom okruženju, ali na tom polju već imamo neprikosnovenu Noru Jones i slične. Očigledno se tu KTT oseća bezbedno, ušuškavajući nas svojim, zaista lepim, nadasve prijatnim glasom.
Nevolja je što su te pesme beskrvne i bezlične. I sam doživljaj je nekako veštački, utisak je kao da jedete hamburger u Meku, a ne originalnu leskovačku mućkalicu. To nije isto i nikada neće biti. KTT nas na par mesta veoma uspešno razmrdava, kao u Suddenly I See ili Other Side Of The World, ili u možda apsolutno fenomenalnoj i uživo snimljenoj Black Horse and the Cherry Tree. Od tzv. sporijih pesama odskače False Alarm, i to za koplje iznad ostalih.
Pa dobro, pitaće se neki, šta meni to tako smeta? KTT voli da peva na određeni način, i šta sad? Pa eto, baš to što je tako očigledno da KTT briljira upravo u onim pesmama kojih je na albumu najmanje. Brže pesme, osim što su poletnije i privlačnije za slušaoca, pune su života i ne ostavljaju mesta dvoumljenju kojoj strani KT Tunstall treba da se prikloni ako želi da potraje na večno promenljivom tržištu.
Pevačica okrenutih baladama ima dovoljno, a vagon u koji bi KTT mogla da uskoči je poluprazan. A nijedan voz ne stoji u stanici beskonačno (čak ni u Srbiji, gde kasne danima). Ipak, utisak na kraju nije loš, album dobro dođe u ovim zimskim danima, sa čašom belog i pitanjem - gde ste pogrešili. U to ime, šestica i neka sledeći put bude bolje, znamo da možeš, Highlanderko!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.