Znam da kritika ovog albuma opasno kasni s obzirom na to da se isti pojavio još negde početkom godine, ali zaista bi bilo šteta završiti godinu bez recenzije jednog od najzabavnijih albuma objavljenih u poslednjih 12 meseci.
Adam Green je dovoljno zabavan, na momente čak i sladak, pa mu niko previše ne zamera što je, u najmanju ruku, uz sve to i čudak (Englezi bi rekli
geek – da, on je četvorogodišnju školu završio za tri godine). On je kao jedno od one dece sa kojima ste išli u školu, koja uživaju da psuju i govore bezobrazluke. A vi volite da ih slušate.
Gemstones je treći Adamov solo album, ujedno i prvi koji je snimljen u pravom studiju, ali ne brinite, i dalje sve zvuči vrlo svedeno i jednostavno kao i na prethodna dva. Za razliku od Friends Of Mine na kom preovlađuju violine, ovde možemo da čujemo dosta klavijatura i akustičnih gitara.
Pesme uglavnom traju oko dva minuta, pa ne treba da vas čudi što je u svega 31 minut spakovano čak 15 pesama. E sad, u tih jedva oko dva minuta po pesmi zaista možete čuti neverovatnu količinu besmislica od briljantne i isplanirane Choke On A Cock (I'd be so happy if I got to meet George Bush... / I would dance on NBC and say / 'George Bush shook hands with me' / Then I'd go and choke on a cock) sve do nasumično nabacanih stihova u Carolina (California presidente / Cogi mucho estoy cansado / Dostoevsky, Fab Moretti / Antiseptic, complimentary).
Uz par potencijalnih (i stvarnih) radijskih hitova kao što su Emily, Who's Your Boyfriend, Carolina, postoje i pesme u kojima se iz, kako izgleda, čistog hira na polovini naglo menja tempo i jačina zvuka: He's A Brat (gde se pominje pevač Beachwood Sparksa) i već pomenuta Choke On A Cock.
Adam Green je, u stvari, odavno shvatio da pesme ne moraju da zvuče previše komplikovano i kao da je u njih uloženo suviše mnogo truda da bi bile dobre. Ponekad je sasvim dovoljno da zvuče zabavno i iskreno. A samo u izuzetnim slučajevima zabavno i iskreno je više nego dovoljno da bi se napravio sjajan album.
Adam peva o stvarima oko sebe, o celebrity ljudima koje viđa na televiziji i u časopisima, o devojkama, biblijskim klubovima, debeljuškastim princezama (ne znam nijednu devojku koja se neće osećati makar malo bolje nakon slušanja Chubby Princess) uz obilje psovki koje, kada ih on otpeva, zvuče više detinjasto nego provokativno, i besmislenih motiva koji se provlače iz pesme u pesmu (sodapop, na primer).
Njegovi stihovi vrlo često nemaju nikakvog smisla, već su skup bez ikakvog reda nabacanih činjenica i osećanja. Ali, zar svet oko nas ima neki jasno uređeni smisao?
Zbog ovakvih albuma se smejete ljudima u prolazu, zbog ovakvih albuma igrate praveći blesave pokrete rukama, zbog ovakvih albuma skloni ste da poverujete da je antifolk kul. Čak i kad niste sasvim sigurni šta je to antifolk.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.