Ordenje gulaga na prodaji

The Fall drže apsolutni rekord (24) po broju nastupa u legendarnom BBC sessions programu pokojnog Johna Peela. Na drugom mestu su Bavarci FSK (Freiwillige Selbst Kontrolle) koji su kod Peela jeli, pili, svirali i pevali šest puta.

(FSK su svoje prvobitno kreativno jezgro – Thomas Meinecke, Michaela Melian, Karl Oesterfeld) sačuvali nepromenjeno još od prapočetaka davne valovite, novotalasne 1979, pa sve do prozirno hladnih post-rock/electronica melanholičnih dana. Poslednji zvanični album sa detroitskom techno/house legendom Anthonyjem „Shake“ Shakirom First Take, then Make F.S.K. snimili su za minhensku kuću Disko B 2004. godine.)

Za razliku od wolfrathausenskog Velvet Undergrounda, šefu personalnog odeljenja kameleonskog agrokombinata pod imenom The Fall, ujedno i generalnom egzekutoru/direktoru Marku E. Smithu od razjarenih haotičnih početaka, pa do današnjih retroaktivnih/reumatskih dana polazi za rukom da u staljinističkim čistkama u potpunosti izbriše sa lica zemlje više desetina kompletnih sviračkih i autorskih postava.

Par disidenata i povratnika, poput nezaboravog Đilasa na gitari Marthina Bramaha, uspeli su da se upišu na omote albuma iz raznih perioda i stilskih faza/pirueta The Falla. Jedina zverka koja je, pored autoritarnog Marka E. Smitha, uspela u snežnobelom pokrivaču celokupnog opusa da ostavi dublji trag, da neko vreme čak bitno utiče na karakter i celokupan imidž benda, bila je njegova bivša supruga Brix E. Smith (bila i sa Nigelom Kennedyjem, Hendrixom na violini).

U poslednje vreme, pored redovnih diskografskih kata i zahvata – očigledno/ušeslušno ne takvog kvaliteta, na koji nas je M.E.S. tokom 80-ih i skoro celih 90-ih navikao, tržište je preplavljeno nizom kompilatorskih pretumbacija. Zadnji-cilj/poslednja-namera krije se, naime, u tome da prosečni The Fall fanatici, zbog-jer-radi par snimaka koje ne poseduju u svojoj kolekciji odreše kesu i svoje ionako skučene životne prostore učine još užim i nepodnošljivijim i nabave ta (zlo)dela. Tom iskušenju nije mogao da odoli ni The Autor ovih redova, te tako u svojoj zigipack kolekciji poseduje albume poput: (trostruki) The Fall – Psykick Dance Hall, The Fall – Friend With A Violin, Live in Zagreb... Ne kupujte ih!

Za razliku od većine njihovih kompilatorskih izdanja, pored dvostrukog 50,000 Fall Fans Can't Be Wrong, album The Complete Peel Sessions 1978-2004. (Sanctuary) ne samo zbog svog obima (6CD), već i fantastičnog preseka karijere, nadahnutih interpretacija poznatih klasika The Fall, ali i dosta popularne cene, predstavlja izuzetak u takvoj godinama upražnjavanoj praksi.

S druge strane, ozbiljno i kvalitetno slušanje The Falla teško se može kombinovati sa normalnim dnevnim aktivnostima. Ono od konzumenta zahteva natprosečan čulno-intelektualni angažman. Zato ne iznenađuje prilično mali broj vernih obožavalaca, ali ni veliki broj onih koji taj bend istinski ne vole/podnose, mrze, preziru. The Complete Peel Sessions 1978-2004. je idealna prilika da se neodlučni opredele za jednu od ove dve strane.

Iako ovaj album slušam mnogo duže, odlučio sam se da u formi dnevnika, dan za danom, album za albumom, prošetam kroz razna poglavlja The Fall istorije.

Prvi session, snimljen sredinom juna 1978. godine, bermudski četvorougao sa nezaboravno zamuljanog albuma Live At The Witch Trials (1979). „Realizam. Surealizam. Paranoja." Deprimirana Rebellious Jubox menažerija, new primitives klavijature, zlatni papagaji i totalno-prilično-za-promenu raštimane glasne žice Marka E. Smitha.

Drugi session sledi krajem iste godine. Pored premijerne, na regularnim albumima nikad zastupljene Mess of My, vrhunac su sigurno još dva evergreena sa Live At The Witch Trials: No Xmas For John Quays i suckersuckersuckersucker himna Like To Blow. Suckersuckersuckersucker.

Treći session, snimljen u jesen 1980, počinje dylanovsko-rahitičnom-rockabilly nabrajaljkom Container Drivers sa albuma Grotesque (After The Grame) (1980). Sa istog izdanja potiče i nasmešena New Face In Hell. Acidhousovski smajli odsviran na diletantsko duduaistički, drugačiji new wave način. Famozno razdragana gore-dole-gore razdrmaljka Jawbone And The Air Rifle sa za The Fall standarde fantastično preproducirane ploče Hex Education Hour (1982) predstavlja prvi vrhunac prvog dela ove dvostruke trilogije. Jawbone je u osmom krugu obožavalaca delom poznat i po stihovima u kojima M.E.S. kaže: „Četrdeset godina nije bilo rata" – indirektna osuda britanske invazije Foklandskih ostrva. „Mir, brate, mir!“ Okopavam krompir. Drugim rečima: M.E.S. Rimtut...i.

Četvrti session obelodanjen u predvečerje (najverovatnije) 1. aprila 1981. godine počinje sa Middlemass. Preskupe britanske novine (posudio u kiosku na revers, mislim da se zovu Mojo, nešto su mi uvek bile preskupe) proglasile su ovaj session za najbolji The Fall session svih vremena. Epska 9:26-minutna Hip priest lamentacija sa Hex Education Hour predstavlja svojevrsno ogledalo jednog od tri svakodnevna duševnih stanja Marka E. Smitha. Sve više i više neuračunljivih fanova, sve manje i manje novca u džepu: „I am a hip priest!".

Pored singla Look kNow, prvi session na drugom delu, snimljenom sredinom septembra 1981, sadrži još tri repetitivna kugellagera. Snimci u predvečerje jednodnevne islandske turneje: Winter, Who Makes The Nazis, Deer Park (The Autor stanuje na dva minuta hoda od tog Deer Parka – zapravo minhenskog Hirsch Gartena). Komadi živog mesa koje varite mesecima pošto ih progutate.

Nadam se da u čitalačkom korpusu nema Eskima. Eskimi, naime, bolje vare, dok im se krov nad glavom topi. Asocijativni tekstovi, hipnotički zvuci orgulja i ekspresivne gitare za tada 33-godišnjeg (šala!) neverovatnog Marca Rileya. Posle šest teških godina u bendu, neposredno posle snimanja petog sessiona, Mark E. Smith je Rileya naglavačke izbacio iz benda. Vrhunac cinizma: The Fall su sledećih nekoliko godina na koncertima izvodili bis numeru Hey! Marc Riley. Ružno, takve stvari se Marku E. Smithu opraštaju. M.E.S. Rimtut...i.

Marta 1983. The Fall u novoj postavi snimaju session koji počinje fantastično pervertiranom izvedbom njihove verovatno najbolje pesme svih vremena – Smile. Poput nje, preostale tri numere Garden, Hexen Definitive – Strife Knot i Eat Y'self Fitter potiču sa albuma Perverted by Languague. Prvi album na kom se pojavljuje i žena o koju se za vreme američke turneje Mark E. Smith sapleo u oblaku punom sete, razočaranja i alkoholnih isparenja: Brix (buduća i bivša) E. Smith (tek na sledećem sessionu prisutna).

Fenomenalne izvedbe; kao da je neko skinuo celofan sa ispeglanih žalopojki sa Perverted by Languague. Po svedočenju saradnika, John Peel se za vreme ovog sessiona zapanjeno izgubio u vrtlozima hipnotičkih krikova koje su The Fall slali u etar. Tek posle nekoliko opomena, par minuta tišine, Peel je zbunjeno nastavio da vodi program.

Na prvom sessionu sa Brix, snimljenom krajem 1983, amerikanizovani The Fall sviraju neke od tada još neobjavljenih stvari sa albuma The Wanderfull And The Frightening World Of... Brix peva prateće vokale, na pojedinim mestima proklamuje radiofonične, ali za kriterijume benda i dalje namrgođene stihove. Na kraju sessiona izvode i hit C.R.E.E.P, pesmu pomoću koje su iskamčili ugovor kod svojevremeno značajne izdavačke kuće Beggars Banquet.

Posle godinu dana pauze, u leto 1985, The Fall ponovo ulaze u BBC studio. Pored singlova Cruisers Creek i Couldn't Get Ahead, sviraju i dve numere sa predstojećeg albuma This Nation's Saving Grace: Spoilt Victorian Child i Gut Of The Quantifier. Vokali sa session snimaka zvuče neuporedivo bolje, neposrednije, razumljivije nego na originalnom izdanju. Fascinantni bubnjevi Karla Burnsa i smeh koji se čuje na početku Gut Of The Quantifier svedoče da se bend nalazi na jednom od mnogih kreativnih vrhunaca njihove živopisne, neverovatne, neponovljive underground/underdog karijere.

Deveti session iste godine počinje nezaboravnom sarkastičnom najavom za L.A. sa This Nation's Saving Grace: „Lloyd Cole's brain and face is made out of cow-pat – we all know that and herewith is an instrumental track".

The Man Whose Head Expanded, već dve godine star singl, u novoj izvedbi, pored prvi put korišćenog sequencera, u sredini prelazi u paranoični trip u kome videogames frik veruje da ga junak TV serije sabotira, ali ne pokušava ništa da preduzme. Neobična Mr. Faustus, zapravo DKTR Faustus sa albuma Band Sinister, repetitivna je eksplozija eksperimenata sa nedozvoljenim farma-sredstvima koje u to vreme familija E's Smith često servira na domaćoj trpezi.

Jula 1986. The Fall se nalaze na vrhuncu svoje gothic rock faze. Po prvi put bez ikakvih predrasuda, uz pomoć tada već stalnog člana Simona Rogersa, bend koristi mašine u kreiranju zvučne intarzije sintetičkih, hm, iskustava. R.O.D, Gross Chapel-GB Greandiers i US 80s – 90s sa fantastičnog albuma Bend Sinister. Naročito poslednje krljanje US 80s – 90s pokazuje koliko je u tom trenutku Brix E. Smith postala važna u razvoju benda. Minimalističke instrumentalne deonice, električni bubanj, Smithova kristalno čisto ispeglana usmeno-pripovedačka propoved predstavljaju vrhunac emotivne kataklizme koja tek dolazi.

Maja 1987. na tapetu Smithove pljuvačko-ekspresionističke lirike su pre svega: Australians In Europe. Athlete Cured, Twister i Guest Informant sa ploče The Frenz Experiment za neke su najbolji synth-rockabilly period The Falla. Mark E. Smith po prvi put otvara srce. Realnost i fantazija, privatno i javno, lična sreća i lična nesreća se mešaju: razoklopljeni Mark E. Smith donkihotovski i pognute glave putuje svetom razbacanih misli.

Za moj ukus pomalo preglatka produkcija albuma I Am Curious Oranj, prvobitno snimljenog za baletsku predstavu avangardnog Michaela Clarka, zastupljena je na dvanaestom sessionu snimljenom oktobra 1988. sa dve numere: Kurious Oranj i Cab It Up. The Fallu se po prvi put pridružuje lepotica Marcia Schofield na klavijaturama. Album Seminal Live koncept polustudijskih/polukoncertnih izdanja koji su mnogo godina docnije The Fall ponovili na albumu Interim, zastupljen je sa brzopoteznom Deadbeat Descendent i pomalo melanholičnom Squid Lord.

Najbolji? Ili nezaboravni? A možda i najbolji i nezaboravni session, snimljen 31. oktobra 1990, sadrži tri prelepe jednočinke sa magičnog, prelepog, magičnog, prelepog, a možda opet samo magičnog albuma Extricate. Sumorno psihodelično buđenje vampira Chicago Now, vizije praznih ulica, crtanje asocijativnih prozora po uskim zidovima neizgrađenih ludnica. Na Black Monk Theme (u originalu I Hate You – Monks ) uz neurotično cijukanje violine Mark doziva pobeglu dragu. Gitarski rifovi povratnika Martina Bramaha zrače šamanski uporno i retko ponovljivom svežinom. Hillary na drugoj strani razveseljava, rasteruje oblake koje su prethodne dve numere posadile na ireverzibilnoj pisti The Fall sećanja. Po prvi put na albumu violinska kontemplacija Whizz Bang. Marc E. Smith jezikom juri mušicu koja je uletela u njegova bartsimpsonovska usta.

Marta 1991. The Fall počinju sa proročanskim War Against Inteligence. Blesavo razigrano gudalo vodi be-be-be-be-be-bend u borbu protiv svih oblika inteligencije koji prave probleme gravitaciji i vegetaciji ove planete. Na kocka-kocka-kockica detinjastoj Idiot Joy Showland sa za Polygram objavljenog albuma (fantastičnog naziva) Shift-Work Smith se obračunava sa izmišljenim protivnicima dobrog ukusa. Na kraju još jedna igra misaonih loptica poskočica, raspoložena bas tirada A Lot Of Wind. Elegija na kraju, acidhouseovski obojena polujadikovka The Mixer.

Nešto umereniji od prethodnog sessiona, pomalo mračno obojeni Free Range, Kimble dub valcer čarobnih Lee Perryjevih The Creatorsa, ironični tehnoidni Immortality i gitarski ping pong Return krase petanesti session snimljen u praskozorje 1992. godine. „Baby baby come back to me..." Mark E. Smith zna ponekad da zbuni čoveka. „I Bog stvori kafansku pevačicu.“ The Autor zna ponekad da zbuni čitaoca.

Mark E. Smith posle razmene recepata sa Jamiem Oliverom domaće agroscene Zaharijem Trnavčevićem prelazi sa sena na travu. Marta 1993. godine The Fall grade kopiju Sikstinske katedrale pod imenom The Infotainment Scan. Osedeli i paranoični anti-smajli šiba punk rock standard: Strychinine – The Sonicsa.

Dva sessiona iz 1994. godine ispunjena su pesmama sa fantastičnog albuma Middle Class Report. Visokoenergetske numere srednjeg tempa, efektno cepanje vrata gitare na Hey Student, sekundarna ironija, primalno divljanje, fraktalno razdvajanje zakasnelih flashbackova. M5, Behind The Counter i Reconing. Na drugom sessionu se pojavljuje i pokajnica Brix. Fantastične Glam Rocket i Jinglebell Rock dramatično su odbrojavanje ledenog neba pred prasak rakete u novogodišnjij noći.

Devetnaesti session, nešto bolje izvedbe, sa vremenski nepogodnog i katastrofalnog albuma The Light User Syndrome. Kreativni bandži džamping pad započet neinspirativnim albumom Cerebral Caustic se nastavlja. Brix kao da podleže čvrstorukaškom diktatu Markove dirigentske oklagije. M.E.S. znači misleno, crnohumorno i nadasve neinspirativno. Da sve nije tako crno govori fantastično-zaboravna obrada The City Never Sleeps Nancy Sinatre.

Na dvadesetom sessionu The Fall nemaju puno toga novog da ponude: Spencer sa najgoreg, neinspirativnog, šest stopa ukopanog albuma Levitate, peva tadašnja Smithova devojka Julia Nagele. Najbolja stvar – opet obrada. Beefheartovo čedo Beatle Bones N Smokin Stones. Sve se vidi u naslovu.

Dva poslednja sessiona u prošlom veku snimljena 1998. počinju fantastičnom Calendar sa više nego solidnog albuma Marshal Suite. Bas se spušta i diže, Mark nešto mrmlja, delirijum without tremens. Na kraju posveta jednom od najvećih bendova svih vremena: sidnejskim The Saints – This Perfect Day. Zar ne može bez tih (genijalnih) obrada?

Pretposlednji session The Falla snimljen je marta 2003. godine. Fantastični album Contry on a Click. The Fall padaju u vatru... Sveža krv loše plaćenih rock nadničara.

Zadnji ili poslednji session? Last Broadcast? Pesme sa poluživog albuma Interim. Klasik Wrong Place, Right Time prelazi u hit – I Can Hear the Grass Grow...

The Complete Peel Sessions 1978-2004. završava se sa Job Search, snimljenom povodom Peelovog 65. rođendana. Pesma o najomraženijem poslu na svetu: traženju posla.

Odmor. Zaslužen.

Šestostruki album The Complete Peel Sessions 1978-2004. zapravo je sastavljen od:
- sedam albuma (10 pesama) – svaki album pojedinačno zaslužuje devetku;
ili
- osam albuma (10 pesama) – svaki album pojedinačno zaslužuje osmicu;
ili
- deset albuma (12 pesama) – svaki album pojedinačno zaslužuje sedmicu;
ili
-...

The Complete Peel Sessions 1978-2004 – grandiozno delo. „We've all run out of superlatives for this band".

„I've run out of superlatives for this band" – Joh n Peel, 1993.