Uprkos njihovom višegodišnjem kultnom statusu na američkoj alternativnoj sceni, moj prvi pravi susret sa grupom
My Morning Jacket bio je vrlo direktan i uzbudljiv. Čari intimnog i postupnog upoznavanja putem slušanja albuma zamenjene su fatalnim sudarom uživo na 40 teksaških stepeni u društvu nekoliko hiljada ljudi na otvorenom.
Koliko energije, strasti, veštine, iskrenosti i jednostavnosti je bilo u tih 50-ak minuta! Poseban utisak ovi dugokosi rokeri iz Kentakija ostavili su i zbog upadljivog odsustva trenda u bilo kojoj od njihovih aktivnosti, bilo da je reč o prodavanju imidža, stila života ili društvenog angažmana, što je poseban kvalitet u eri supermodernih i superkul bendova.
Ta trenutna obuzetost emocijama koje su me zbunjivale svojom snagom nije, međutim, porodila bilo kakvo posebno naknadno interesovanje za njihovu muziku, te se tako svako od nas ubrzo vratio svojim svakodnevnim obavezama bez ikakvih očekivanja.
Godinu dana kasnije sreli smo se ponovo. U sasvim drugim okolnostima. I ja sad treba da objasnim kako je uzbudljivi one night stand postao ozbiljna ljubavna veza... Čoveče, biće teško. I kao u onoj petparačkoj priči, za sve je kriv Zed.
Ponovni susret je bio pomalo zbunjujući. Ono što sam čula na njihovom četvrtom studijskom albumu bilo je uznemirujuće čudno. S jedne strane, sve je bilo na svom mestu – poznati fenomenalni glas sa reverbom, 10 pesama uhvatljive i prijemčive forme, moćna svirka koju pamtim sa bine i sve to spakovano u 45 minuta.
Na prvi pogled, ništa neočekivano. S druge strane, bilo je nekog kosmičkog nemira u tim pesmama koje su stalno terale da im se vraćam, kao da je svako sledeće slušanje vodilo korak bliže odgonetanju zagonetke skrivene u centralnom delu albuma: “I went over the river and into the woods, where did I go?”
Kada se neke činjenice u vezi sa ovim albumom stave na papir, zvuče dosta prozaično, već viđeno – poigravanje žanrovima, uzbudljivi produkcijski ornamenti, introspektivne teme, nova verzija americane, bla, bla, bla, i verujem da zalutalog slušaoca teško mogu da zaintrigiraju.
Iako su pojedini lucidni muzički znalci u ovom albumu videli određene fenomenološke paralele sa klasikom Radioheada OK Computer, pre bih se usudila da kažem da je Z za americanu ono što je Sandinista za punk.
Ovaj tako tradicionalan, a opet toliko nov i moderan pogled na američko (i ne samo američko) muzičko nasleđe izuzetan je utoliko što odslikava istinsku privrženost The Čoveka – Jima Jamesa – svoj toj muzici koja je činila kulise ove fantastične predstave.
Bilo da je to klasični američki rock južnjačkog tipa (Anytime, Lay Low, What a Wonderful Man), psihodelija (Dondante, Gideon), jazz (Knot Comes Loose), r'n'b (Wordless Chorus), new wave (It Beats for you), country (Into the woods) ili dub (Off The Record), suština je da su u glavnoj ulozi pesme, njihove melodije i tekstovi.
Talenat autora da obuče svoju decu u ove raznobojne kostime govori o njegovoj slobodoumnosti i širini. I to nije tajna. Sedamdesete su njegova omiljena muzička decenija i u njoj su podjednako inspirativni prog-rock i funk.
Naizgled jednostavan, Z svoju kompleksnost krije najviše u atmosferi, koju pored fantastično uzbudljivog glasa, moćne svirke i istančanog osećaja za dinamiku, čine i unekoliko enigmatični tekstovi.
Od samosvesnih manifesta do potresnih ispovesti, glas Jima Jamesa, neverovatnim promenama intenziteta i boje, saopštava najneverovatnije stvari:
“We Are The Innovators, They Are The Imitators” (Wordless Chorus);
“Truly We Have Become Hated And Feared For Something We Don't Want” (Gideon);
“But What Madonna Said Really Helped – She Said: ‘Boy, You Better Learn To Express Yourself'!" (Anytime);
“A Good Showerhead And My Right Hand – The Two Best Lovers That I Ever Had” (Into the Woods).
Put od tinejdžerskog oduševljenja do iskusne rezignacije Jim James prolazi bez depresije. Njegova seta je vedra. Tuga je grandiozna, ona od koje puca tlo pod nogama. Poput svojih heroja, njegova muzika slavi život u svim njegovim oblicima.
Od prvih taktova prigušene klavijature u početnoj Wordless Chorus do fatalnog krika u završnoj Dondante, Z je spektakl osećanja. Bilo da smo našli novu špicu za Vesele sedamdesete (What a Wonderful Man) ili otkrili modernu Stairway To Heaven (Dondante), ushićenje koje donosi slušanje ove savremeno kodirane starinske ploče inspiriše život na najneobičnije načine.
I posle svega, ostaje tako puno tajni skrivenih iza poslednjeg slova alfabeta. Među njima i ona šta posle Završetka nosi ovo Začeće novog.
Hrabar i nenametljiv, Z je ne samo prekretnica u karijeri My Morning Jacketa, već i, sasvim neočekivano, u modernoj američkoj rock muzici.
O tome da li će i kako ova intimna evolucija postati tiha revolucija pokazaće vreme koje dolazi. Pa čak i da ostane usamljen u svojoj genijalnosti, između Zabavnog i Zahtevnog, Z je sjajna Zvezda u malom univerzumu onih koji su je otkrili.
Z kao Zaključak:
NEUHVATLJIVO!!
VELIČANSTVENO!
ALBUM GODINE.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.