Možda bi bilo lepo da i kod nas postoji nešto slično, umesto monstruozne Grand parade. Kad vidim devojčice od pet godina kako na TV pevaju folk hitove, pomislim da je evolucija krenula unazad
Ok, napaljeni tinejdžeri, šta može više da vas privuče nego šest lepih devojaka na omotu diska? Uostalom, to je privuklo i mene, a srednju školu sam završio pre, hm..., nekog vremena. Ako stignete da pogledate i naslov albuma (svaka čast onome ko uspe iz prve!), primetićete i retko dobar, a u ovom slučaju i totalno iskren naziv grupe. Mislim -
Pussycat, pa još i
Dolls! Ukapirali ste poentu? Idemo dalje.
Idući s leva na desno, naše lutkice se zovu Carmit, Jessica, Ashley, Nicole (nazovimo je liderom, otpevala je skoro sve), zatim Kimberly, i na kraju Melody. Pre pevanja su u LA bile poznate kao igračice, pa su eto, u pauzi, valjda između dva nastupa, zapazile da lepo pevaju dok se tuširaju. Dobro, ovako zamišljam začetak grupe, ali možda nisam ni daleko od istine. Možda Johnny Depp, u čijem su klubu nastupale, zna pravu stranu istine.
Sasvim je jasno da su naše šećerleme potpuni i jasno opredeljeni - u smislu publike kojoj su namenjeni - industrijski proizvod. Što ih ne čini nezabavnim za slušanje ili gledanje. Ovakvih tinejdž projekata je bilo na stotine u istoriji popularne muzike, uglavnom su bili loši i služili su starijima od 16 godina kao predmet ismevanja, ali - zašto da se klincima uskrati zabava? Možda bi bilo lepo da i kod nas postoji nešto slično, umesto monstruozne Grand parade. Kad vidim devojčice od pet godina kako na TV pevaju folk hitove, pomislim da je evolucija krenula unazad. No, dosta o tome, da poslušamo naše lutkice.
Muzički se kreću stazama revolucije koju su izgradile Destiny`s Child: red r`n`b – malo hip-hopa u rudimentarnoj verziji - malo kmezavih balada - malo obrada (Hot Stuff, Tainted Love), što je i najslabiji deo albuma (ipak su se devojke ustremile na prevelik zalogaj). Delimično funkcioniše sa latino-jazz feelingom Right Now. Najbolje pesme su, bez ikakve sumnje, Don`t Cha – na kojoj im gostuje Busta Rhymes, te Buttons sa blago orijentalnom notom. Album je perfektno odsviran/programiran, produciran (Timbaland), ambalaža je tip-top, zar je moglo drugačije?
Ljubitelji neke druge muzike (gde bih i sebe svrstao) se sigurno gnušaju ovog, može li se reći, projekta. Ali, ovo nije visoko-intelektualna-cerebralna muzika, i u polju gde deluje - sasvim je dobra. Dakle, klinci, disk u ruke, može i neki poster, i uživajte. Ima vremena za pesme o usamljenosti, depresiji, otuđenosti, ljubavnim patnjama... kad bolje razmislim, možda moje druženje sa PCD potraje i duže od očekivanog.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.