Velika očekivanja ipak nisu u potpunosti potonula. Ms. je očigledno osetila neopisivu potrebu da javno prozbori, da iznese svoj stav i sud o prvenstveno političkoj, socijalnoj, materijalnoj, rasnoj i svakoj drugoj situaciji na Ostrvu
Ukoliko ste nervno rastrojeni, ovih dana patite od tihe paranoje, muče vas razni lokalni i globalni problemi, nesigurni ste u sebe i ljude oko vas, onda odložite ovu ploču. Ona vas neće utešiti. Da "sudnji dani dolaze!" najavljuje i
Ms. Dy-Na-Mi-Tee-ee!
A nije li ona do pre samo dve-tri godine bila slatka mala devojčica iz kraja? Jeste, no vreme je prošlo, a nekom je dovoljno samo toliko da shvati i na sebe preuzme svu bol ovoga sveta. Nije li suviše mlada za to?
Judgment Days je donekle ubedljiva ploča. Da bi se slušalac saživeo sa patnjama i problemima o kojima peva Ms. Niomi McLean-Daley , ipak je potrebno izvesno životno iskustvo. Koncept ovog izdanja je sa već prvim (duplim) singlom, potpuno jasan: Judgment Day/Father su izuzetne pesme sa izrazitom socijalnom porukom.
Mlad čovek razmišlja o svom okruženju, svestan nepravde, nedostatka mira, ljubavi, uzajamne podrške i poštovanja. Kada se tome pripišu svakodnevne ljubavne i poslovne trzavice, spisak postaje već nepodnošljivo dugačak. Međutim, te frustrirajuće teme očigledno su preteške za pevačicu poput Ms. pa čak i ako joj je drugo ime Dynamite . Reč je o ploči kojom je samo načela mnoga društvena pitanja, u većinu se nije preterano upuštala već se samo kroz vizuru razočarane "tinejdžerke" površno pozabavila.
Njen debi A Little Deeper (Polydor, 2002) ju je plasirao direktno u žižu engleske muzičke javnosti. Zahvaljujući uspešnim singlovima postaje dobitnica Brit i Mercury nagrada za 2002. godinu. Ms. Dynamite se za relativno kratko vreme približila ozbiljnim R&B konkurentima sa one strane okeana (Lauryn Hill, Mary J. Blige ), mada se meni učinila kao-konačno nova Neneh Chery.
Kako bilo, velika očekivanja ipak nisu u potpunosti potonula. Ms. je očigledno osetila neopisivu potrebu da javno prozbori, da iznese svoj stav i sud o prvenstveno političkoj, socijalnoj, materijalnoj, rasnoj i svakoj drugoj situaciji na Ostrvu.
Crno-bela fotografija na singlu (u krupnom planu sa podignutom pesnicom) već dovoljno govori o otporu prema politici aktuelnog britanskog premijera i njegove vlade, što se na ploči nastavlja kroz opaku pesmu Mr. Prime Minister (u njoj je svaka sličnost sa našim političkim cirkusom… slučajna).
Nedostatak ovako angažovanog albuma jeste, i u ovom slučaju, nedovoljna agresivnost u iznošenju tih i takvih stavova: dobar primer dala je, recimo, američka soul debitantkinja
Leela James albumom
A Change Is Gonna Come (Warner, 2005).
No, sam poduhvat mlade R&B/neo-soul pevačice je prilično hrabar i za svaku pohvalu. Navodi na razmišljanje koliko bi se devojaka njene reputacije drznulo da sada snimi ovakvo izdanje: svesna koliko može da izgubi, odvažno ulazi u arenu punu razgoropađenih zveri.
Ispunjena nekom čudnom spokojnošću, Dynamite uz pomoć svoje hip-hop ekipe, koristeći, ragga, reggae, R&B, soul matrice i svoj glas, pokušava da preokrene tako uzavrelu situaciju u svoju korist i konačnu pobedu, u bonus obradi čuvenog Marleyjevog klasika Redemption Song. Ovaj reggae standard daje završnu reč albumu.
Svaki sistem je “tvrd orah”, potrebno je dosta upornosti i snage da se glas naroda konačno čuje. Da bi narod digao svoj glas, mora biti probuđen, a nisam baš siguran da je njen dovoljno snažan da to postigne.
Možda Dynamite nije napravila “dovoljno jaku ploču” koja bi opravdala očekivanja, ali je svakako učinila da njen način razmišljanja pronađe put do publike i bez, ovoga puta, preterane MTV rotacije. Ono što je važnije je - ko će sledeći odigrati na istu kartu? Ajmo, Joss, Alicia, Angie...
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.