Nema ništa uzbudljivije nego kada pustiš da te muzika osvoji. To je hemija na koju ne možeš da utičeš - ili se desi ili ne. Bilo da ste dugogodišnji poznavalac i ljubitelj ili da ste se, kao ja, prvi put susreli sa autorom, ovaj album ne može da vas ostavi ravnodušnim
Nikad nisam slušala
Sea&Cake. Kad mi kažu to je post-rock, još kad kažu „kao post-rock“ (kao da sam kvazi izraz nije dovoljno „kao-žanr“) slegnem ramenima.
Jasno vam je: post-rock kakvog su stvorili muzički kritičari ne pali moju vatru. Da me pitate zašto, rekla bih - „hladna muzika, puna nekomunikativnog mudrovanja“. Mind over matter, mozak ispred srca.
Zato, eto, nisam slušala Sea & Cake, koji su, kažu, u tom svetu kultni bend, gotovo koliko i
Tortoise ili... nešto. Ništa smišljeno, naravno, jednostavno nam se putevi nikad nisu ukrstili.
Vest o dolasku njihovih osnivača i „kreativne snage“ – Sama Prekopa i Archera Prewitta zainteresovala me da poslušam njihove poslednje radove, ruku na srce, bez namere da se udubljujem u materiju. I prijatna iznenađenja su bila na putu!
Ranije tokom godine izašao je Wilderness, peti album Prewittov, klasično singer-songwritersko pop ostvarenje, muzički izuzetno prijemčivo, ali nimalo sladunjavo. Čemu posebno doprinose „poverljivi“ glas autora i lični, uzbudljivi tekstovi. Da je on u centru pažnje ove recenzije, sigurno bih mu sa radošću „dala“ jednu krasnu osmicu (8) – kako za talenat, tako i za izgled, sve sa pevušenjem pesama usput. No, kako je zvezda večeri njegov prijatelj i „saborac“, okrenimo reflektore ka njemu.
Jednom kada sam ubacila disk u plejer (plejlistu u winamp), album Who's You New Professor je nenametljivo počeo da osvaja prostor(e). Prva asocijacija – prefinjeno seksi. Hej, ko bi rekao da introspektivni pop za „zamišljene“ studente i podjednako zamišljene moderne mlade roditelje može da bude tako seksi.
Ležerno sa nekim neobičnim nabojem. Stil koji crpi inspiraciju iz celokupnog nasleđa popularne muzike – od jazza, preko bossa nove do funky popa, istovremeno je neobavezan i zahtevan, u zavisnosti od toga u kakvom ambijentu, raspoloženju i društvu ga slušate. Može da bude prijatna pratnja u mnogim situacijama (veče sa prijateljima, jutro u kancelariji, dan u prirodi) sa, u jednom trenutku, izvesnim pitanjem - „šta je ovo što svira?“.
Posvećeno slušanje otkriće vam fantastične melodije obučene u neobične aranžmane koje čini znalački i, opet, tako prefinjeni izbor instrumenata. Nekolicina instrumentalnih „brojeva“ samo u ideji asocira na taj tzv. „post-rock“ bekgraund autora, dok muzički više sliče malim jazz improvizacijama sa nadahnutim interpretacijama kako njega samog, tako i prijatelja-gostiju.
Za razliku od Prewitta, tekstovi su čudniji, enigmatičniji, pomalo otuđeni. Atmosfera pomalo mistična, ali ne onako spooky već groovy, ako znate na šta mislim (grrrr: digresija – srpski jezik je samo formalno u 21. veku).
Kompozicija celog albuma je tako skladna da 40-ak minuta prođe neosetno i tek tako se zadesite na „repeatu“. I da ne bude zabune, ovo nije od onih „ploča-spuštačica“, ovo je prozak za depresivce, čaša dobrog belog vina za euforične.
I u ovom, kao i mnogim slučajevima pre, vraćam se teoriji: nema ništa uzbudljivije nego kada pustiš da te muzika osvoji. To je hemija na koju ne možeš da utičeš - ili se desi ili ne. Bilo da ste dugogodišnji poznavalac i ljubitelj ili da ste se, kao ja, prvi put susreli sa autorom, ovaj album ne može da vas ostavi ravnodušnim.
Ako mu date šansu. A pomisao da ćemo imati priliku da nešto od te čarolije vidimo „na metar“ ispred sebe, intrigantno je samo po sebi i prilika je koja se ne propušta.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.