Kada ste poslednji put skakutali uz muziku pet minuta nakon što ste se probudili? Clor mogu da posluže kao odlična zamena za jutarnju količinu kofeina
U naletu hiperprodukcije modernih indie bendova, oko kojih se stvara veći ili manji hype, odgovor na pitanje: „Koji vam je omiljeni bend?“, više nikome nije važan. Pitanje trenutka bi pre moglo da glasi: „Koji vam je omiljeni novi bend?“
Do pre mesec dana moj odgovor na ovo pitanje glasio je:
Clor. A onda mi je u ruke dospeo njihov debi album (plus da ne pominjem da sam u međuvremenu saznala za bar desetak novih sastava koji pretenduju na laskavu titulu, sa ograničenim rokom trajanja,
omiljeni novi).
Verovatno svesni problema koji se zove rok trajanja - a samim tim i činjenice na samom početku moraju da se prikažu u najboljem svetlu, jer drugu priliku možda neće imati - ovaj londonski sastav nam na svom debi selftitled albumu, od ukupno jedanaest pesama nudi najmanje pet odličnih singlova: Good Stuff, Love + Pain, Hearts on Fire, Magic Touch, možda čak i Dangerzone.
I to su zaista sjajne pesme. Poletne, dobro isplanirane i producirane, ali tako da zvuče drugačije, koje vas teraju na pokret. Ima tu mnogo new wawe uticaja, jeftinih sintisajzera, melodija koje su gotovo plesne, iznenađujućih predrefrena i ko zna čega još.
Kada ste poslednji put skakutali uz muziku pet minuta nakon što ste se probudili? (Ne, ovo nije trik pitanje kojim pokušavam da proverim da li imate više od 19 godina.) Ukoliko ne možete da se setite, to je verovatno zato još uvek niste preslušali ovaj album. Ali ozbiljno. Clor mogu da posluže kao odlična zamena za jutarnju količinu kofeina. Zdravije je, i mnogo zabavnije.
Pa u čemu je onda problem?
Kada zamenarimo singlove i potencijalne singlove, dolazimo do par iritantnih do granica neslušljivosti (Stuck In A Tight Spot, Making You All Mine), i par bledunjavih i nepamtljivih (Garden Of Love) pesama. Izgleda da biti kul, neki put, jednostavno nije dovoljno.
Potpuno androgeni glas Barryja Dobbinsa, i očigledno odsustvo bilo kakvih emocija vas sprečavaju da zaista uživate u ovom albumu. O odsustvu emocija možete da čujete i u pesmi Dangerzone („Watch out, we're enetring the dangerzone, We might start something emotional“), samo što to something emotional nikako da počne.
Clor su toliko kul i arty, da je Barry Dobbins pre nego što je počeo da se bavi muzikom zaista bio profesor likovnog. Ukoliko i sami želite da budete kul, morate nabaviti ovaj album, slušati ga po buđenju, u autobusu, za vreme duge šetnje gradom, puštati ga po žurkama i diskotekama. Samo požurite, jer mu rok trajanja uskoro ističe.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.