Sklonost konceptima, neprekidnim promenama tempa i melodije, opčinjenost Rayem Daviseom: sve su to niti koje se s različitom naglašenošću provlače kroz The Sunlandic Twins
Moj prvi susret sa
Of Montrealom – najboljim kanadskim bendom, koji nema skoro nikakve veze sa Kanadom (zapravo su – from Athens, Georgia) – desio se jednog lepog plišanog dana ne tako davne prinčevske 1999. godine.
Kopajući po gomili uglavnom bezvrednih, ali i vrlo jeftinih CD-ova, naleteo sam kao i mnogo puta do tada, sasvim slučajno, na jedan disk s vrlo lepim i neobičnim omotom, naziva Cheery Peel. Kako sam taj dan prilično dobro pazario, pomislih: “Ajd', ništa ne košta” i kupih ga.
Takvi eksperimenti često imaju negativan ishod. Zanimljivi omoti, primamljivi linear notes, zahvalnice Thomu Yorkeu, Kevinu Shieldsu i ko zna još kome u nizu prijatelja benda znali su mnogo puta do sada da me navedu na pogrešan trag ili, što je još gore i bolnije, na pogrešnu trgovinsku transakciju. Moja preporuka je da zato ne verujetealbumu koji puši Drinu bez filtera.
Pre nabavke svakog CD-a potražite informaciju na vašoj omiljenoj
web stranici. Ako, što je vrlo redak slučaj,
tamo nema informacije o konkretnom albumu, potražite savet na najmanje tri druge muzičke stranice, pa se tek onda odlučite za nabavku. Ali, da se vratimo temi današnje recenzije.
Prvi put s Of Montrealom, preslušavanje debitantskog Cheery Peela (1997) neću nikad zaboraviti. Ukratko: mladi Kevin Barns je u svom rodnom Etensu upoznao lijepu djevu iz Montreala, zacopao se do ušiju, otišao za njom u njen rodni grad, posle nekoliko verovatno nezaboravnih dana popio nogu, vratio se u svoj rodni grad, osnovao bend Of Montreal i snimio album posvećen propalom ljubavnom iskustvu. Iskustvu sa devojkom iz Of Montreala, pokraj reke Gruže...
Kako je vreme prolazilo, svet mladog samog kod kuće Kevina bivao je sve veći, uspeo je da se konačno srećno i do kraja života zaljubi i svoja novostečena iskustva u poslednje vreme skoro isključivo sam – a u prošlosti pod istim imenom, ali uz pomoć prijatelja iz Elephant Six kolektiva – zabeleži u redovnoj osmogodišnjoj diskografskoj aktivnosti.
Komentarišući pop biznis uopšte, Kevin kaže da „muzika pati kad komercijalnoj strani preterano posvećuje pažnja“. Of Montreal je zapravo jedan od onih idealističkih projekata/bendova koji preživljavaju u ovim ne samo po muzičku industriju teškim vremenima pre svega zahvaljujući japanskim fanovima.
Japan kao tržište nudi utočište mnogim imenima koja bi u Evropi i Americi davno pocrkala od gladi. Japanci ne samo da su digli cene umetničkih predmeta u nebesa, nego su, eto, i mecene malim, posebnim, neprilagodljivim, ali i za mainstream izuzetno/neizbežno inspirativnim izvođačima širom sveta.
Sama muzika Kevina Barnesa, producenta, aranžera, kompozitora, izvođača, snimatelja i miksera, svoje prvo ishodište nalazi u delima Beatlesa i Beach Boysa.
Iako on, uz dužno poštovanje za oba benda, smatra da je to pre svega jedno površno i paušalno procenjivanje njegove umetnosti, mislim da je to uz britanske Kinkse i brazilske Os Mutantes najispravnija karakterizacija njegovih muzičkih predaka/uticaja.
S naše strane Atlantika trenutno mi od duhovnih srodnika na pamet padaju samo Soft Machine klo(v)novi: Gorkys Zygotic Mynci i golobradi WYSIWYG vuk Patrick Wolf.
Ispravnim smatram njegovo mišljenje da za preslušavanje svakog (ne samo) njegovog albuma „treba izdvojiti najmanje nedelju dana, pa tek onda nešto konkretno napisati“. Lično, i pored višegodišnjeg praćenja i relativno dobrog poznavanja živopisnog i dinamičnog opusa Of Montreala, imam još i te kakve poteškoće sa tekstualnim predstavljanjem njihovog zvuka na adekvatan i/ili promotivan način.
Izvesna konstanta u diskografiji Of Montreala ipak se da uočiti i nakon dužeg neslušanja, tj. nakon preslušavanja aktuelnog albuma. Povremeno se ipak oseti da neki album može da se svrsta više u jednu stilsku ravan, da poseduje veću vrednost ako se preslušava iz posebne perspektive.
Malo hermetičniji album akribičnog naziva Conquelicot Asleep In The Poppies: A Variety Of Whimsical Verse (2001) raspolaže s nešto više psihodelične težine, i to mu je skoro sigurno prepreka na putu ka široj publici, kako u tekstualnom, tako i u muzičkom smislu. U dvominutnoj Look At The Bell Kevin se, recimo, kroz slušanje i gledanje zvona nedvosmisleno poigrava sa svetovima čula vida i sluha.
A koga to danas u ovom prebrzom svetu gigamisli zanima? Da li je muzika sama sebi cilj? Ko se još zanima za rock intervjue, prikaze albuma, za bilo kakvu dublju analizu? Pa, uglavnom luzeri.
Sklonost konceptima, neprekidnim promenama tempa i melodije, opčinjenost Rayem Daviseom: sve su to niti koje se s različitom naglašenošću provlače sve do najsvežijeg primera – albuma The Sunlandic Twins.
Album je još jednom upakovan u fatalan omot, koji je, kao i većina prethodnih, delo Kevinovog brata
Davida, i koji, kao retko koji do sada, ne samo da pokazuje njihovu familijarnu povezanost nego i sličan pogled na svet iz perspektiva dva biološki ili duhovno srodna bića različitih umetničkih predispozicija.
Ovoga puta kao potencijalni hitovi možda najviše iskaču Forecast Fashist Future i The Party's Crashing Us. Prva od ove dve pesme je toliko karakterističan, obiljem akorda i dramatično poređanim idejama krcat Of Montreal crasher, da mu je u ovom trenutku teško naći pandan kako u najbližim, tako i u najudaljenijim notalnim sazvežđima.
Drugi hit nas kroz lepljivi synth drive provlači kroz snežne smetove Kevinovih kloniranih glasova, da bi kulminaciju tek doživeo prelaskom iz fanky soula u klavirske impulse.
Ovaj album, poput prošlogodišnjeg Chutes Too Narrow Kevinovih prijatelja The Shinsa, baca potpuno novo svetlo na Etens, grad The B52's, R.E.M... Postavlja se pitanje odakle tolika energija gradu u kom noću slave i lumpuju milioni studenata: radi/studira li tamo neko nešto?
The Sunlandic Twins je dostojan, ali ne i isto tako dobar naslednik fenomenalnog prošlogodišnjeg Of Montreal albuma Satanic Panic in the Attic. Novost je da Of Montreal i dalježive u svom svetu i da svaki njihov novi album budi želju za ponovnim preslušavanjem svih njihovih dela. Za mnoge zauvek nedostižan, sebi samom verovatno dovoljan, još mladi Kevin Barnes poseduje ime o kom će se i u budućnosti puno pričati i pisati.
Završimo ovu kritiku sa jednim, za Of Montreal tipičnim naslovom: Rapture Rapes The Music. Of Montreal, nemojte da vas prehvalimo.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.