Jedino merilo, koje bi zapravo trebalo biti i najvažnije, na žalost još nije zadovoljeno: ovaj mladi umetnik je širim krugovima slušalaca još uvek relativno nepoznat. Pomozimo Bartu da i to zadovolji. Kupujte, downloadujte, slušajte
Naslov debitantskog albuma
Quiet Is The New Loud (2001) norveškog folk pop dua
Kings Of Convenience, svojevremeno je poslužio novinarima širom Evrope da pod ovaj logo strpaju niz pretežno akustičarskih ploča koje su se u vrlo kratkom periodu pojavile na više različitih mesta. Iako su sadržajno, atmosferom, intenzitetom po pravilu pripadale nekom drugom, da ne kažemo srećnijem periodu prelaska iz notno-izvođačkog srednjeg veka u vokalno-instrumentalno-autorski pluralizam.
Na tim albumima su se čuli pretežno mladi muzičari, rođeni mahom posle famozne '68. godine, a često i posle one magične ‘77.
Obično bi i sami producirali svoja dela, a nesvakodnevna autorska zrelost, poznavanje starih analognih producentskih tehnika, ali i baratanje računarskim alatima, koji su producentske troškove spustili na opšteprihvatljiv nivo, otvorili novi su front na kome nas i dan-danas s vremena na vreme znaju da iznenade dela izuzetne mašte i emotivne snage.
Jedan od najaktuelnijih primera, poslednji solo album Ben Leeja, nekadašnjeg australijskog teen punkera iz benda Noise Adict, opet simboličnog naziva
Awake is The New Sleep nije uspeo da nadmaši svoje prethodnike, ali je bar vremenski uspeo da posluži kao dobra priprema do pojave trećeg solističkog albuma famoznog
Bart Davenporta iz San Franciska. Kako je postojbina ove muzike ipak zapadna obala Sjedinjenih Država, bilo je nekako i za očekivati da će najbolje delo u duhu vremena - koje nas, u stvari, nikad nije ni napustilo, ali koje na žalost nismo bili u prilici da dovoljno upoznamo - ipak da dođe iz ovog dela sveta.
Maroon Cocoon je delo koje neće uspeti da vas očara na prvo slušanje, kao što bi to možda bio slučaj sa Davenportovim istoimenim debijem (a koji isto tako i vrlo verovatno još niste čuli). S druge strane, ovo delo vrlo lako može da vas uvuče u nepredvidivu spiralu neprekidnog slušanja, što je osobina samo vrhunskih albuma. Neka izuzetna dela poseduju magiju kada ih prvi put čujete, kod nekih drugih se taj osećaj javlja, recimo, tek za vreme desetog slušanja i sve što nam ostaje od tog albuma je upravo sećanje na taj trenutak. Nećete verovati, ali Bartov Maroon Cocoon nam nudi više od toga.
Samo na trenutke, ali ne i namerno posuđena, njegova muzika pleni svojom jednostavnošću, čistoćom osećanja i vedrinom duha. Za razliku od prethodnih albuma, ovaj put asketski izaranžirano, otpevano, mahom samo uz gitarsku pranju i par filigranski odsviranih deonica na klavijaturama i bubnjevima, ovo delo ipak ne gubi ni jednog trenutka svest o trenutku nastanka.
Umereno, ali ne i bez dramatike, osećajno, ali ne i bez ironije, vrlo verovatno kompatibilno za sve klase i potklase raspoloženja, predviđam da će ovo delo i godinama posle svog nastanka da nađe svoj put do novih obožavalaca.
Neko će ipak/verovatno da čuje na trenutak delove nekog manje eksploatisanog hita Jackson 5, a osobe sa ugrađenim Steve Miller Band senzibiltetom verovatno neće imati želju da duže/dublje preslušaju ovaj album.
S druge strane, da znamo na čemu smo, uz ovaj album nema ni headbangerašenja, ni devendranja. Na njemu ne postoji ni jedno, pa ni opšte mesto za eventualne macho-macho-manirizame. Ovaj album neće podgrejati neku ozbiljniju intelektualnu diskusiju, ali recimo to da izvesna erotika - postoji.
Vaše je samo kako ćete vašu/vašeg partnerku/partnera da nagovorite na to. Za rekvizite, handycam... morate isto tako sami da se pobrinete...
Moje lično mišljenje, posle verovatno ne manje nego 39. slušanja je da se radi o izuzetno uspelom izdanju. Po nekim merilima ovaj album neće biti nadmašen ni ove, a ni u nizu sledećih godina, osim ako sam Davenport ne nastavi tamo gde je sam stao i nadmaši samog sebe. Jedino merilo koje bi zapravo trebalo biti i najvažnije na žalost još nije zadovoljeno: ovaj mladi umetnik je širim krugovima slušalaca još uvek relativno nepoznat.
Pitanje je da li će da doživi sudbinu njegovog evropskog duhovnog sabrata
Jay Jay Johansona čije famozne audio tvorevine ovekovečene na nekoliko studijskih albuma anonimno trunu na sablasnim deponijama konzumentskog ludila i bolesne ignorancije muzičkih korporacija.
Pomozimo Bartu da i to merilo zadovolji. Kupujte, downloadujte, slušajte: mislim da je poruka ove recenzije više nego jasna.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.