Sve što se ikada dogodilo u rock ‘n' rollu nalazi se na omotima ploča. Sve prekretnice, svi žanrovi, svaka promena, svaki zaokret. Svako razdoblje poseduje sopstvenu estetiku, koja je nepogrešivo odslikana na omotima
Jedna od posebno loših stvari koje je donela CD revolucija vezana je za drastično smanjivanje omota albuma. Kasete su, pre toga, potrebu za omotom minimizovale do skoro nedopustivih razmera i, mada sa diskovima stvari stoje nešto bolje, jedini pravi poligon za izražavanje vizuelnog identiteta albuma ostaje vinilni, 12-inčni format, koji je skoro izašao iz upotrebe.
Istini za volju, diskovi su otvorili mogućnost izražavanja kroz knjižice (booklet) sa manjim, ili većim brojem strana i najrazličitije kutije, ali – nazovite me i vinil-nostalgičarem ako hoćete - ništa od toga ne može da se uporedi sa zadovoljstvom istraživanja omota ploča. Spoljni, unutrašnji, na otvaranje, na razmotavanje, sa knjigom, u kutiji, okrugli, sečeni na uglovima… omoti ploča predstavljaju posebnu, izuzetno važnu oblast rock ‘n' rolla i popularne muzike uopšte, čiji je udeo u privlačnosti kompletnog proizvoda mnogo značajniji nego što bi se na prvi pogled dalo zaključiti.
Nema mnogo albuma koje sam kupio samo zbog omota (i nijednom nisam pogrešio), ali svaki pravi kolekcionar zna kako izgleda uzbuđenje susreta sa “slikom” muzike. Posebno što je to najčešće prvi susret i inicijalna informacija o nečemu što treba tek da bude upotpunjeno zvukom.
Every Cover Tells a Story
Sve što se ikada dogodilo u rock ‘n' rollu nalazi se na omotima ploča. Sve prekretnice, svi žanrovi, svaka promena, svaki zaokret. Svako razdoblje poseduje sopstvenu estetiku, koja je nepogrešivo odslikana na omotima. Pedesetih i početkom šezdesetih je dominirala energična jednostavnost, prepuna figura zaustavljenih usred atraktivnog scenskog pokreta, ili privlačnih fotografija usmerenih ka izazivanju instantne aritmije tinejdžerskog srca. Kraj šezdesetih i prelaz ka sedamdesetim stvorio je uslove za ozbiljne eksperimente, otvarajući put pojavi prvih dizajnerskih zvezda.
Studio
Hipgnosis – čije neke radove današnje generacije često gledaju podsmešljivo – pod vođstvom
Storma Thorgersona, iako je radio omote za mnoge zvezde, ostao je najpoznatiji po saradnji sa Pink Floyd. Od ingeniozne jednostavnosti
Atom Heart Mother (1970) – koji bi ozbiljan rock ‘n' roll bend stavio fotografiju krave na omot? – preko anatomske misterije
Meddle (na prvi pogled neprepoznatljivo tretirana fotografija ljudskog uha iz ‘71), ili okultnih asocijacija
Dark Side of the Moon (‘73), do slavnog “čoveka u plamenu” na
Wish You Were Here (‘75). Ovaj poslednji album prodavao se u prvoj seriji dodatno umotan u neprovidnu crnu plastiku, što je samo jedan od dodatnih štosova koje su
Hipgnosis, barem kad su Pink Floyd
u pitanju, isporučivali kao iz rukava.
Slikar i dizajner
Roger Dean idealno se, sa svojim futurističkim vizijama karakterističnim, prepoznatljivim leteringom uklopio u dolazeći simfo-rock trend. Sarađivao je, uglavnom kontinuirano, sa grupama poput Yes, Uriah Heep
(čuvena “falusna zagonetka” na omotu
Demons and Wizards – ‘72), Gentle Giant, ali i mnogim drugim, pre nego što se “povukao u mirniji život” i posvetio slikarstvu, publicističkom radu i izdavaštvu.
U alternativnom miljeu možda je najkarakterističniji slučaj
Neville Brodyja, danas jednog od najcenjenijih britanskih grafičkih dizajnera, koji je, između ostalog, reformisao vizuelni pristup magazinima i drugim štampanim medijima. Njegovi počeci vezani su za izuzetno uglednu, ali kratkovečnu nezavisnu diskografsku kuću Fetish Records, za koju su – skoro isključivo upakovani u njegove omote – snimali Clock DVA, Throbbing Gristle, Bush Tetras, ili 23 Skidoo, neke od najznačajnijih andegraund ikona osamdesetih. Brodi je radio uglavnom u “daunu”: njegov kolorit bio je daleko od živog i pastelnog, ali je zato retkom veštinom uspeo da prikaže magiju potcenjenih, nepopularnih boja, poput sive i smeđe.
Ne treba zaboraviti da su se u posao s omotima uključivali i značajni umetnici poput Andyja Warhola (debi album Velvet Underground, Sticky Fingers Rolling Stonesa), H.R. Gigera ( Koo Koo Debbie Harry), ili italijanskog genija stripa Tanina Liberatorea ( The Man From Utopia Franka Zappe). Toliko je to ozbiljan posao.
Spremni na sve
U milenijumskoj anketi magazina Q na prvo mesto među najboljim omotima svih vremena stavljen je singl God Save The Queen Sex Pistolsa. Na njemu se, kao što se sećate, nalazi krupan plan lica engleske kraljice, sa uvredljivo asocijativnim crnim trakama preko usta i očiju. Neosporno jedan od vrhunaca pank provokacije, ovaj omot je, prema obrazloženju onih koji su ga postavili na tako visoko mesto, izazvao kolektivni šok nezapamćenih razmera, posebno u Engleskoj.
Udarivši - kroz direktno ponižavanje i drsko ismevanje ključnog simbola - u sam temelj tradicije i engleskog načina života, Sex Pistols i njihova siva eminencija Malcolm McLaren su pokazali da su, nemajući šta da izgube, spremni na sve, te da za njih (i punk uopšte) ne postoje nikakva ograničenja. Niko, ali zaista niko, nije ostao ravnodušan, a God Save The Queen i nepune tri decenije kasnije funkcioniše kao najprepoznatljivije obeležje ne samo anarhoidne pank filozofije već i čitavog prelaza sedamdesetih u osamdesete.
To, iako bi svako od nas mogao da nabroji bar deset omota koji zaslužuju barem istu, ako ne i veću pažnju, izbor ovog dizajnerskog rešenja u priličnoj meri opravdava. Posebno što su neki od all time favorita, kao što je Sgt. Pepper (1967) Beatlesa , morali da se zadovolje tek desetim mestom, dok su odgovarajući prostor, bez sumnje opet po kriterijumu istraživanja i uvođenja novih standarda, dobili omoti u širokom rasponu od Kraftwerka, preko Slade, do Marilyn Mansona.
Lični favoriti
Intimnu listu najboljih omota svih vremena praktično je nemoguće napraviti, ali nekakav obris užeg izbora bez striktnog redosleda bi se, možda, mogao iskoristiti kao solomonsko rešenje. Uz dodatak uvek spasonosnog metoda automatizma, dva omota se odmah izdvajaju: Electric Warrior T. Rex, sa svojom magičnom kombinacijom crne i zlatne i Live Album Grand Funk, personifikacija moćnog, masovnog rock ‘n' roll spektakla.
Na sasvim drugom kraju, kao klupska varijanta iste priče, stoje Dr. Feelgood sa omotima Malpractice i Stupidity, ili Ramones sa Rocket to Russia. Dalji favoriti neminovno uključuju Roda Stewarta, sa trostruko otvarajućim omotima za Every Picture Tells a Story i Never a Dull Moment i jednako luksuzni Grave New World sastava Strawbs, sa slikom Williama Blakea. Zatim, Jethro Tull sa omotima za Thick as a Brick i, posebno, Passion Play, Love It To Death i Killer, tada još uvek benda Alica Coopera, Closer Joy Division i još, sasvim intimno i bez racionalnog objašnjenja: jedini album Scars, debi LP Lone Justice, Transformer Lou Reeda, Thirst Clock DVA, Alles ist Gut DAF i kompilacija The Beavis and Butthead Experience, samo zato što su na njemu Bivis i Bathed.
Na sasvim posebnom mestu, kao dug premijernoj fascinaciji nečim što će odrediti moj – a možda i vaš – život: Big Hits (High Tide and Green Grass) Rolling Stonesa, originalna verzija, sa fotografijom Micka Jaggera sa marakasima na unutrašnjem omotu.
|
Kolažne mazarije
Odmah posle ovog istraživanja – objavljenog u luksuznoj knjizi
Q 100 Greatest Record Sleeves– redakcija
Q magazina se, uz asistenciju čitalaca, okrenula izboru najgorih omota svih vremena.
Na prvo mesto plasirali su se dve decenije karijere živa škotsko-irska kombinacija Waterboys, bend predvođen talentovanim, ali nedovoljno doslednim Mike Scottom, sa omotom albuma Dream Harder (‘93), dok ih u stopu prati Ice T, sa svojim jednako amaterskim omotom za Home Invasion (‘93).
Kad smo već kod toga, zanimljivo je da rap nije doneo nikakav bitan vizuelni pomak u tretmanu omota, nikakvu bitno novu estetiku, niti likovnost. Zato kolažna mazarija u koju je upakovan Home Invasion više predstavlja pravilo nego izuzetak.
Treće mesto rezervisano je za The Chameleons i pretenciozni likovni rad njihovog gitariste Rega Smithiesa na omotu (inače jednog od najboljih albuma grupe) debija Script of the Bridge 1983.
Zatim najzad dolazi nešto opšteprepoznatljivo: Hipgnosis rešenje za LP Lovedrive (1979) nemačkih metalaca Scorpions, sa izvrnutim erotskim predznakom. Tu su, međutim, glavne primedbe upućene savremenoj, “politički i društveno korigovanoj” verziji omota istog albuma, koja sadrži samo crveni logo na crnoj pozadini.
Konačno, na mestu broj pet našli su se The Beatles, zahvaljujući crtežu svog prijatelja, nemačkog basiste i slikara Klausa Voormanna, iskorišćenom za omot albuma Revolver (‘66).
Na listi se, dalje, našlo mesta za Davida Bowiea, The Cranberries, Def Leppard i mnoge druge, a posebno je zanimljivo kako su čitaoci glasali u izboru za deseto mesto, koji je redakcija prepustila njima. Ubedljivo najviše glasova dobili su Oasis za omot albuma Be Here Now (‘97). Oni, takođe, jedini imaju čast da se među prvih deset predloga čitalaca pojave dva puta: desetu poziciju zauzima (What's the Story) Morning Glory? (‘95).
Ostatak liste izgleda ovako:
2. Blind Faith (istoimeni jedini album kratkovečne supergrupe iz ‘69),
3. Limp Bizkit – Chocolate Starfish & The Hot Dog Flavored Water (ni naziv albuma nije bolji, 2000),
4. Muse – Showbiz (‘99),
5. Black Sabbath – Paranoid (‘71),
6. Snoop Doggy Dog - Doggystyle (‘93),
7. Beck – Midnight Vultures (‘99),
8. Scorpions – Virgin Killer (‘76),
9. Radiohead – Pablo Honey (‘93).
Zanimljivo je da dva omota (Blind Faith i Scorpions) imaju izraženu pedofilsku asocijativnost, što je svakako bitno – i sasvim opravdano - doprinelo ovakvom izboru.
Negde se, složio se Malcolm McLaren s tim, ili ne, ipak mora postaviti granica.
Intimnu listu najboljih omota svih vremena praktično je nemoguće napraviti, ali nekakav obris užeg izbora bez striktnog redosleda bi se, možda, mogao iskoristiti kao solomonsko rešenje. Uz dodatak uvek spasonosnog metoda automatizma, dva omota se odmah izdvajaju: Electric Warrior T. Rex, sa svojom magičnom kombinacijom crne i zlatne i Live Album Grand Funk, personifikacija moćnog, masovnog rock ‘n' roll spektakla.
Na sasvim drugom kraju, kao klupska varijanta iste priče, stoje Dr. Feelgood sa omotima Malpractice i Stupidity, ili Ramones sa Rocket to Russia. Dalji favoriti neminovno uključuju Roda Stewarta, sa trostruko otvarajućim omotima za Every Picture Tells a Story i Never a Dull Moment i jednako luksuzni Grave New World sastava Strawbs, sa slikom Williama Blakea. Zatim, Jethro Tull sa omotima za Thick as a Brick i, posebno, Passion Play, Love It To Death i Killer, tada još uvek benda Alica Coopera, Closer Joy Division i još, sasvim intimno i bez racionalnog objašnjenja: jedini album Scars, debi LP Lone Justice, Transformer Lou Reeda, Thirst Clock DVA, Alles ist Gut DAF i kompilacija The Beavis and Butthead Experience, samo zato što su na njemu Bivis i Bathed.
Na sasvim posebnom mestu, kao dug premijernoj fascinaciji nečim što će odrediti moj – a možda i vaš – život: Big Hits (High Tide and Green Grass) Rolling Stonesa, originalna verzija, sa fotografijom Micka Jaggera sa marakasima na unutrašnjem omotu.
Komentari
-
:( (gost)
| 30.03.2010. 18.05.32
potrbna mi je pomoc...dobila sam zadatak da iz likovne umetnosti nacrtam ovako nesto....ja stvarno to ne mogu....reci te mi kako to da nacrtam......
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.