Bem-Vinda Vontade

Sve do pre dvadeset i kusur godina solo izvođači su kao po pravilu objavljivali albume pod vlastitim imenom. Na osnovu njihove tada aktuelne diskografije prilično komotno se mogao pratiti njihov autorsko-izvođački razvoj. U međuvremenu su se desile digitalna, internet, protool i mnoge druge revolucije. Broj relevantnih muzičkih pravaca i izdanja se enormno umnogostručio. Kao jedan od osnovnih problema u vrednovanju nepregledne aktuelne muzičke produkcije javila se nemogućnost uvođenja jedinstvene metrike koja bi (ispod/nad)prosečnom i ideološki (ne)opredeljenom konzumentu pomogla da kratkim putem i relativno bezbolno dođe do informacije o kvalitetnim muzičkim izdanjima. Dodatnu zabunu u svemu tome je donela i poplava pseudonima.

Ako bismo hteli da u najboljem svetlu upoznamo Njujorčanina Adama Piercea - čiji se autorski potpis i bubnjarska palica osete u delima Swirliesa, The Dylan Group, HiM, Múm i mnogih drugih sastava - projekat Mice Parade bi u njegovom slučaju verovatno bio paradni primer. Kako je u svetu p(r)ostrocka pojam vreme zgusnuta i ambivalentna kategorija, ovaj projekat začet davne 1998. godine bi se bez trunke grižnje savesti mogao svrstati u red pionirskih, da ne kažem i veteranskih poduhvata.

Postrock se kao prvenstveno instrumentalni pravac etablirao početkom i sredinom 90-ih, delom kao bunt protiv globalizacije tržišta popularne muzike koju su u to vreme gigantske mainstream korporacije izvele otkupivši veliki broj nezavisnih izdavača. Ukrupnjavanje izdavaštva se na kraju pokazalo kao pogrešan potez: kako za industriju, tako i za konzumente. Top liste nisu dobile svoje nove Dylane, Hendrixe, Springsteene. Mnogi talentovani i mladi autori su okačili instrumente o klin i navukli rukavice za pranje posuđa u fastfood restoranima širom zapadne hemisfere.

Pojam postrock je pomogao Mice Parade da na samom početku steknu svoje sledbenike i obožavaoce prvenstveno u zapadnoj Evropi, severnoj Americi i Japanu. S druge strane i prirodnim tokom vremena, radijus prihvaćenosti bi bio verovatno još i širi da ta matematički nesrećna formulacija uopšte nije ni postojala.

Album Bem-Vinda Vontade je prvenstveno jedna slojevito usvirana vizija depolitizovanog sveta, a potom i 42-ominutni sportski pregled uigranih kombinacija i najboljih poteza sna letnjeg dolgcajta. Vokale smo po prvi put, doduše sporadično, mogli da čujemo na Mice Parade kompilaciji All Roads Lead To Salzburg (2002), da bi nas ovaj put iz numere u numeru uspešno provozali Pierce i islandska Múm primadona Kristin Anna Valtysdottir. Iako ovaj put sve zvuči mnogo konvencionalnije, a efekti su svedeni na minimum, ipak je sve daleko iznad svakog proseka kojim nas trenutno obasipaju neispavani poploševoljci ove nesrećne planete.

Neprekidno vibrafoniranje koje na albumima Tortoisea i Dylan Groupe često preuzima vodeću ulogu a uživo inspiriše slušaoca da kupi novo piće ili ode do toaleta, ovde vrlo decentno ispunjava prostor u kružnoj igri bubnjeva i akustične gitare. Adama Pearce nema nameru da vas produkcijski digne na nivo očajničke zavodljivosti jednih American Analog Seta ili da proračunato zaroni u (Sunđer Bobov) podmorski svet jednih Prewittovih i Prekopovih Sea And Cake. Njegova je namera da virusom vlastitog zanosa zarazi što više iskrenih slušalaca.

O ovom albumu se, čak i kada bi se htelo, ne može pisati i razmišljati jednostavno. Na koncertima Mice Parade teško da će se, za razliku npr. Múm, ikad okupiti više od 287 posetilaca, bez obzira na veličinu, upućenost ili kulturu mesta gde Pierce i njegovi prijatelji nastupaju. Njihove su turneje duge i iscrpljujuće, ponekad nemaju dovoljno vremena i sredstava da se svakodnevno tuširaju. Ipak, imam osećaj da će ta beskompromisna magijska kombinacija entuzijazma, znanja i kreativnosti još dugo da traje.