U čemu je danas tajna masovne popularnosti Bregovićevog pokretnog cirkusa? Naš saradnik iz starije generacije hroničara domaćeg rocka pokušava da objasni uzroke ovog fenomena i njegov značaj za YU generacije onih koji su u svet odraslih ušli baš uz Dugmetove ploče. I još važnije, iz svoje vizure razmatra koliko će to da poremeti stanje i odnose u kompletnom muzičkom biznisu danas
Trebalo bi da je to bilo ovako… Prvi put sam video Dugme u Nedeljnom popodnevu TV Beograd, da bih već sledećeg dana na prvom spratu Beograđanke kupio ploču sa pesmom Ne gledaj me tako i ne ljubi me više, koja je prvi singl sa albuma Šta bi dao da si na mom mjestu. I dok sam te večeri opčinjeno gledao u sliku na omotu, a igla Toske 10 Stereo prolazila rilnama ko zna koji put, u sobu je histerično upala moja majka, izvadila utičnicu iz struje (to joj je bio omiljeni metod – nikad nije pokazala želju da nauči kako se „pristojno“ gasi gramofon) i dreknula: „Jugoslave, vidiš li ti šta on radi? Gleda k'o manijak u pet golih idiota!“
Onda je izašao i album, pa „doček“ (matine) Nove 1976. godine kod mene u stanu, na koji je školski drug Sima došao sa maminom perikom i eltondžonovskim naočarama za sunce. Na Toski 10 – Hop-cup poskočiću, uz Simino oponašanje pevača Dugmeta na sceni. Sada su cure male bile zgrožene. Sa svojih 10–11 godina ni one još nisu bile spremne za količinu opscenosti koju je nudio rock 'n' roll, makar manifestovanu i „samo“ u vidu čudnog uvijanja kukovima, koje smo pokupili sa TV ekrana. Smetali smo im da za klavirom sviraju Za Elizu.
Mislim da sam ih prvi put gledao kada su promovisali Eto, baš hoću, godinu dana kasnije. I na taj koncert, i potom na Hajdučku česmu, vodio me je ćale (teško da bi me uopšte pustio samog – hvala mu za brigu!), kao i mnoge moje vršnjake sa kojima sada, 30 godina kasnije, vrtim stare filmove. Potom sam na koncerte išao sam. Uz Ipak, poželim neko pismo i Bregovićeve intervjue saznali smo za reggae, Zaboravi ako možeš nas je budio u vojsci, a Pristao sam, biću sve što hoće me vezuje za dane u pritvoru. Dugme je ostalo bend generacije i kad je novi talas izbacio nove heroje – između pesama Kazališta i Idola provlačili su se Ha, ha, ha i Doživjeti stotu.
Onda skijanje uz Haj'mo curice i Mjesec iznad Bosne, himna Padaj silo i nepravdo, Đurđevdan i Tamo daleko – Lijepa naša, new partisans, Kamaradova zvezda, kineske omladinke sa puškama u rukama i… kad su se oni zapravo raspali? Na albumu Ćiribiribela je Nojeva barka. Kao da je sa tihim odlaskom benda koji je pravio prve „velike jugoslavenske turneje“ nestala potreba i za zemljom po kojoj je bend putovao. Samo što je raspad te zemlje bio neuporedivo žešći.
Tri godine kasnije Petar Popović i Dušan Vesić su iskoristili Bregovićeve česte boravke u Beogradu zbog posla na Kusturičinim filmovima da spakuju TV serijal Ima neka tajna veza, dupli album, i ispitaju kako Bregović gleda na ponovno okupljanje benda. Njegovo „to je završeno, gotovo“ zvučalo je kao konačna izjava nekog ko je našao drugu igračku, sa kojom se sasvim fino snalazi. Uspesi njegove filmske muzike prevazišli su okvire zemlje u kojoj je Dugme jedino moglo da deluje.
Da li je, onda, njihovo ponovno okupljanje zapravo pokušaj sastavljanja jedne nove (ovog puta sa malim početnim slovom) jugoslavije? Razmotrićemo to iz nekoliko uglova.
Bili su dobri vojnici
Istorija Bijelog Dugmeta, ako uopšte ne računamo sadržaj pesama iz poslednje faze rada i naglašeno zalaganje za „jugoslovenstvo“, puna je zanimljivih priča na ovu temu. Bend iz Sarajeva potpisao je prvi profesionalni ugovor za Jugoton, a snimao ploču u Ljubljani. Dok su čekali da ploča izađe, nastupali su na Skopskom festivalu zabavne muzike. Tri najveća koncerta (Hajdučka česma, Stadion JNA i Hipodrom) održali su u Beogradu, a žive albume ipak su snimali u Sarajevu i Zagrebu. Uplaćivali su ogromne sume novca u humanitarne svrhe – zarada sa beogradskih koncerata 1979. godine otišla je postradalima u zemljotresu u Crnoj Gori. U jeku delovanja iredente na Kosovu pevali su Roka mandoljinen. Išli su na radne akcije, probali da pevaju Titu, bili su dobri vojnici i o tome pisali pesme. Bregović je čak bio član Saveza komunista i o tome je rado pričao…
Naravno da su tri jedina koncerta Dugmeta „baš“ u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu dovoljan povod da kolege diljem bivše YU daju svoj doprinos rekonstrukciji mitova kao što su „Bijelo Dugme“, „Goran Bregović“ ili „Jugoslavija“. Samo u poslednjih nekoliko dana o Dugmetu su pričali/pisali Magični Ćira i Mirjana Bobić-Mojsilović, Vreme i Glorija, TV Beograd i TV Pink. Troše se reči poput: „susret sa boljom stranom Jugoslavije koje više nema“, „uskrsnuće BD u simboličkoj ravni nalikuje na reinkarnaciju Josipa Broza“, „Bregović je idealno nesrećan genetski kod – rođen u Sarajevu, od oca Hrvata i majke Srpkinje“, „Jugoslavija opet zajedno“, „sarajevski muzički Koperfild uspeo da natera Hrvate da zaigraju uz trubače i najpoznatiju srpsku pesmu – Đurđevdan“, „naravno da neće da sviraju Đurđevdan, uz koju su Srbi ovde klali“. Itd, itd.
Iz inata
Neverovatno je na koliko načina se ista tema može vrteti, prežvakavati i variti, a da nikom ne padne na pamet da bar nešto kaže o muzici i muzičarima, pesmama i koncertima! Kao da je Bijelo Dugme nastalo, uspelo i opstalo samo zato što se njegov frontmen povremeno palio na politiku, i kao da nema druga posla nego da sada vaskrsava Jugoslaviju, e da bi opet putovao do Dervente, Niša i Čakovca! Baš njega za to briga.
Ako uopšte okupljanju Dugmeta treba sada zakačiti bilo kakav fenomen osim čisto muzičkog, ili poslovnog, moglo bi se razmotriti kome sve njihovo ponovno aktivno prisustvo među nama smeta, a ta lista je dugačka…
1) Na stadionima će se okupiti više ljudi nego što su poslednjih godina na mitinzima okupljale sve vodeće lokalne političke partije zajedno;
2) vodeći (preživeli ili novi) rockeri osovine SA-ZG-BG moći će lepo da odmere njihov stvarni uticaj, kada broj posetilaca na koncertima Dugmeta podele sa kapacitetom sala u kojima obično sviraju;
3) Ne valja ni za narodnjake, turbo-folk ili „novi balkanski pop“ (kako to već, nažalost, zovu po svetu). Jer, da Bregović, Bajaga, Džoni, Stefanovski, Hus, Lošić i Arslanagić, Koja, Divljan i Rundek nisu bez skoro imalo otpora nestali bestraga u leto 1991. godine, razne Cece i razni Željkoi verovatno ne bi postali idoli mladih, a Indira, Seka i Stoja ne bi imale na kom tlu da se prime.
Ovako, šta smo drugo mogli da očekujemo? Da deca neće slušati ako im svi drobimo da to ne valja? Pa, istorija Dugmeta nas uči suprotnom: baš ZATO će slušati.
A pomenuta tri koncerta nisi i neće biti ništa više od dobre zabave: nije valjda da očekujete da će Chuck Berry pružiti bilo šta više od toga na Summertime festivalu? To je samo rock 'n' roll. Ništa posebno mudro.
Komentari
-
djape (gost)
| 13.12.2007. 17.55.41
"Ovako, šta smo drugo mogli da očekujemo? Da deca neće slušati ako im svi drobimo da to ne valja? Pa, istorija Dugmeta nas uči suprotnom: baš ZATO će slušati.
A pomenuta tri koncerta nisi i neće biti ništa više od dobre zabave: nije valjda da očekujete da će Chuck Berry pružiti bilo šta više od toga na Summertime festivalu? To je samo rock 'n' roll. Ništa posebno mudro."
Oh, hvala Bogu da se na ovom sajtu pojavio neki pripadnik "starijih" generacija a još mi je više drago zbog toga što je sasvim jednostavno izrekao "ideologiju" rnra, rapa i, uostalom, većine mladalačkih, buntovničkih kultura. Nema ništa bez hedonizma i odbrane prava na RASPADANJE od uživanja.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.