Live! Down The Road

Gledam i ne verujem: da li je ovo zaista prvi live album Marcie Ball? Zaista, tvrdi usputna dokumentacija i njeno: “Finally, a live one!” u CD knjižici.

A zašto je čudno? Zato što je Marcia Ball toliku vatru već potpaljivala na studijskim albumima da smo ih doživljavali kao žive. Šta onda drugačije treba sad očekivati, nego da se vatra pretvori u žestoki požar strasti i reskih tonova iz barrelhouse klavira, koji se preneo u Veliku sobu Sierra Nevada Brewing Company u Čiku (Kalifornija) – gde god to bilo na putu!? – i odatle na Alligatorov CD, pa putem CD plejera, kablova, cevaša i, opet, kablova razgoreo stare B&W monolite da izbljuju svu godinama tinjalu vatru po jednoj sobi pod obroncima Košutnjaka, kao da znaju da je temperatura (na pragu leta!) pala ispod 10 Celzijusa i da dosadna kiša nema nameru da stane.

I dok na Kopaoniku najavljuju sneg, mene greje Marcia Ball. Pola veka za klavirom, četiri decenije na sceni, 11 izvrsnih albuma, nekoliko Grammy nominacija i W.C.Handy nagrada u raznim kategorijama, nekoliko hiljada koncerata… bila bi kratka biografija dame koja – iako su odavno nijanse bele obojile pramenove njene kose – upravo sad živi zlatne godine svoje karijere. Srećni spoj desio se 2001. godine, kada je postala član najuglednije svetske blues porodice Alligator (Records), pa sa Presumed Innocent (2001) i So Many Rivers (2003) učinila da izbor W. C. Handy albuma godine postane beskrajno nezanimljiv – oba albuma su glatko zbrisala konkurente, a drugi je uhvatio i nominaciju za Grammyja. Ako glasačima nije dosadilo, ovaj album bi morao do istih visina, ako ništa drugo, ono zato što je još vatreniji od prethodnika.

Tokom 76 minuta trajanja albuma, između najavnog bubnjanja u autorskoj numeri Big Shot (koje momentalno postrojava publiku u kolonu street beat sledbenika) i rock 'n' roll ludila u obradi Tampa RedoveLet Me Play With Your Poodle , Marcia kuva hipnotički gumbo rhythm'n'bluesa, rocka, funka i soula, sa dominatnim ritmičnim numerama i dovoljno lepo raspoređenih balada (Just Kiss Me , Everyday Will Be Like Holiday , Louisiana 1927 ) da “odmori” publiku, ako je uopšte odmor kad se Ball uhvati balade! Tipičan primer je Louisiana 1927 , Randyja Newmana.

Ako ste mislili da je Aaron Neville napravio definitivnu verziju ove pesme, e – nije! Na slatkim akordima neke crkve u poplavljenom polju pamuka, Marcia Ball gradi svoju veličanstvenu himnu zemlji tuge i nade, glasom koji kao da se stvarno napio vodom iz te močvare (6 feet of water ), dok se sax solo migoljio uz bluesni mulj.

Ne treba posebno opisivati vrhunski pijanizam Ballove – sve što je mogla naučila je od Professor Longhaira i već dugo je najbolji reprezent ove škole u muzičkom svetu. Vredi, međutim, pomenuti izvrsan gitarski rad Pata Boyaka (koji pametno koristi svaku priliku u kojoj Ball odmara prste, ali ima fini osećaj za meru), gostovanje stare prijateljice Angele Strehli (duet It Hurts To Be In Love ) i, možda više od svega, savršeno štektanje banda kao moćne mašine za proizvodnju ludog, veselog, ubistvenog rhythm'n'bluesa.