Hoću da znam, ja to znam

Paralelno sa smeštanjem poslednjih zakačaljki železne zavese u deponiju istorije, na našim se prostorima odvija i proces restauracije jednog fenomena koji je za jedan deo ovdašnje populacije predstavljao belle epoque SFRJ vremena i prostora. Pojava koja se restaurira poznata je po imenu novi talas/val i značajna je za sve one koji su se kroz urbanost kao stil življenja oslobađali od okova seljaštva i demona krvave istorije, a rođeni su posle onih “rođenih pedeset i neke”.

Obnova novog talasa počinje već krajem osamdesetih sa brojnim listama najboljih albuma objavljenih tokom osamdesetih i emisijama poput danas zaboravljenog RTS dokumentarca Dezerteri roka , u kojem su najviđeniji protagonisti beogradskog rock 'n' rolla s početka 80-ih govorili o neponovljivom vremenu Paket aranžmana . Potom su počeli ratovi, te je prijemčiviji deo novotalasnog nasleđa prešao na piratske kasete i diskove sa nazivima poput YU pop rok nostalgija , da bi se sa smirivanjem ludila cela stvar počela posmatrati sa još većom setom, uz žal za mlados' u kojoj, eto, nismo znali šta nam se sprema.

Iz Slovenije nam je tako pre 7-8 godina stigao delimično punk film Autsajder , ovenčan slavom ”najboljeg slovenačkog filma svih vremena”. Ova građa je iz godine u godinu dobijala na obimu, sve do svežih primera kakvi su film Sretno dijete (2004) Zagrepčanina Igora Mirkovića, tek objavljene monografije Kako je bio rokenrol sa tekstovima Branka Vukojevića ili knjige/stripa Išmail Vladimira Arsenijevića i Aleksandra Zografa (2004), koja kroz pripovedanje beogradskog petnaestogodišnjeg punkera iz 1979. zapravo problematizuje određena pitanja koja prevazilaze samo jedan pravac ili period u umetnosti. Još jedan od uspelih poteza u tom pravcu predstavlja i nedavna izložba Rewind u galeriji Ozon, a posvećena EKV.

Za nekoga ko je sećanja na novi talas poneo sa bajkolikim slikama detinjstva i ko je odgajan u kulturnom modelu kakav je postojao u SFRJ (kome se može mnogo toga zameriti osim činjenice da je jasno ličio na nešto vezano za kulturu, za razliku od današnje posttraumatične i konfuzne tranzicije u kojoj kojekakva kič-bratija, više nego uživljena u svoju ulogu, izigrava kulturu) sve te knjige, filmovi i ostali nosioci sećanja na vreme velikog zamaha više su nego zanimljivi kao vid podsećanja i pojašnjenja nečega što kao sretna deca možda nismo mogli sasvim da shvatimo, a što je uticalo na naše formiranje.

No, “dosta je valjanja u starom blatu”, kako Cane onomad reče u pomenutim Dezerterima roka : period početka osamdesetih, iako su tada objavljene neke od najboljih ploča domaćeg rocka, nije bio period “poslednje mladosti u Jugoslaviji” kako su to post–Idoli Nebojša Krstić i Srđan Šaper naslovom svog albuma definisali 1987. godine. Uprkos razumljivoj nostalgiji vezanoj za novi talas, ona za posledicu ima (nenamerno, svakako) marginalizovanje rock 'n' rolla 90-ih i aktera tadašnje scene, kako onih koji su tada bili na vrhuncu, tako i onih koji su tada stupili na scenu i koji su, zaneti lažno obećanom ulasku u zemlju svetlosti, kročili u zlo vreme i u narednim sivim godinama ostavili nešto iza sebe.

Pravi uzroci marginalizovanja domaće rock muzike u 90-im zapravo se nalaze, kao i obično u kriznim situacijama, u širem društvenom kontekstu: prilikom raspada bivše države zavladala je tržišna logika “hleba i igara”, te su u deseti plan potisnuti svi iole kritički misleći elementi. Drugo, odnos ono malo preostalih izdavača prema rock 'n' rollu svojevremeno je adekvatno opisao Vicko Milatović, prevodom skraćenice svog nekadašnjeg izdavača ITMM kao: “i ja tebi milu majku” (prilikom promocije verovatno najbesmislenijeg projekta nekog člana Riblje Čorbe, benda Indijanci). Treće, organizovanje koncerata se svodilo mahom na ličnu inicijativu i još suženiju listu mogućih prostora u kojima bi se svirke održavale. Pri tome je i to malo važnijih zbivanja bilo vezano za Beograd, što je davalo vrlo malo šansi grupama iz unutrašnjosti za bilo kakvo kontinuirano delovanje.

Rock novinarstvo je prestalo da postoji na onako organizovan način kao u vreme Džuboksa (1974-1985), Rocka (1982-1988), Pop Rocka (1988-1990) ili Ritma (1989-1995), a i smena generacija nije dovela do pravih zamena za novinare formata Vukojevića, Slobodana Konjovića, Momčila Rajina, Aleksadra Žikića, Predraga Popovića (pročitati esencijalnu recenziju Odbrane i poslednjih dana , Džuboks no 141) Dragana Kremera, Dragana Ambrozića (pored časnih izuzetaka). U takvoj situaciji je bespredmetno rapravljati o propustima samih muzičara – lišena poslovne osnove, scena je delovala i funkcionisala u skladu sa društvenim haosom. Da ne duljimo sa tugovankom, rock 'n' roll naprosto nije bio poželjan, niti tržišno isplativ.

Jedna od uobičajenih osobina ljudskog pamćenja je ta da čovek pamti uglavnom lepe trenutke; kako su 90-te obilovale ružnim dešavanjima, to je donekle razumljiva i amnezija vezana za srpski rock 'n' roll ovog perioda. Iako u sasvim suprotnom kontekstu, može se povući paralela sa otrežnjenom decom cveća koja su u sedamdesetim i osamdesetim tvrdila da svi koji se sećaju šezdesetih zapravo i nisu živeli u njima. Zato i danas, kada se ne vidi ni početak ni kraj društvene krize i kada puls nacije određuje apatičnost i deprimiranost, aktuelno zvuči naslov albuma Dža ili Bu - Kao da ničeg nije ni bilo (1998).

Ipak, zdrava rock događanja su se odvijala tokom 90-ih i traju i danas, a ono malo sudova izrečenih o njima kreću se od sažaljivog minimiziranja vrednosti domaćeg rocka, preko blagonaklonijih ocena poput one Petra Janjatovića da smo imali bolju rock muziku nego što smo zasluživali , do retkih tvrdnji da je scena u prošloj dekadi bila bolja nego ikad pre.

Depresivnost i tuga koja je ostala nakon preživljenih trauma čini da vrlo lako pronalazimo njihove uzroke u tome kako ovde ništa ne valja, niti će valjati, što nas, bez obzira da li je srpski usud stvar sudbine ili igra stranih sila, čini nesposobnim da u neposrednoj prošlosti, pa tako i sadašnjici, pronađemo lepotu i vrednost.

Zato, evo jedne moguće liste najboljih albuma 90-ih, kao doprinos revalorizaciji priče kojoj ratovi nisu dali da postane predmet nostalgičnih sećanja, ali koju zato ne treba gurati pod tepih, imajući u vidu da joj posle svih pretrpljenih mrcvarenja takvi potezi nisu potrebni (uz napomenu da se može napraviti i više ovakvih lista, po jedna za svaki novonastali tor nekadašnjeg zajedničkog kulturnog prostora). Kriterijum redosleda je hronološki, a izbora lični afinitet.

Duhovitost, zrelost i vrhunsko sviračko umeće su samo neki od atributa koji se mogu pripisati poslednjoj ploči jugoslovenske Disciplinine inkarnacije. Kao i svaki njen album, i ovaj je na svoj način obojio trenutak u kome se pojavio, ali svaki je takođe bio pravljen da traje - ni danas kompletan katalog SFRJ Discipline Kičme nije ništa manje zabavan nego tada. Ploča koja više završava jednu, nego što započinje novu epohu.

Potpuno zaboravljeni biser beogradskog power popa, između ostalog i zato što se pojavio u trenutku “kad je došao čovek taj”. Pesma Srećan ti rođendan mogla je u godinama koje su usledile da postane nezaobilazni adut mnogih rođendanskih žurki. Međutim, “tad je prestalo sve”, a to sve je progutalo i dobru noćnu zabavu.

Vruć punkerski šamar crvenoj farmi životinja, praćen autentičnim uličnom duhovitošću, značio je crvenoj bandi koliko i lanjski sneg. Ipak, Direktori su u istom stilu nastavili i na solidnom albumu Lesli se vraća krući .

Grupa koja je u vreme kratkog postojanja ne samo uspevala da drži priključak sa tada aktuelnim svetskim rock strujanjima, već je po mnogo čemu bila u istoj ravni sa ondašnjim prodorom raznih oblika gitarske grmljavine na svetske top liste; grmljavina drugačije prirode uticala je da od velikog potencijala ostane samo odavno nenabavljivo kasetno izdanje i sećanje na uzbudljive koncerte.

Jedna od prvih ploča koja se pojavila nakon hiperinflatornog košmara, povratnički album doneo je Brejkersima životno potreban hit u vidu pesme Hoću da znam ; uz neke od najmračnijih momenata u njihovom opusu ( Javi se , Ljudi nisu isti …) ova ploča je prodrla do samog jezgra nakazne stvarnosti u kojoj je dominirao “očaj i muk” i u kojoj su primedbe poput one da su Brejkersi na svom četvrtom albumu izgubili mnogo od rokenrol supstance sa prvog albuma, bile besmislene.

Koherentnije ostvarenje od preterano potcenjena dva EKV albuma iz 90-ih ( Dum dum - 1991. i Neko nas posmatra - 1993). Testament čoveka koji predstavlja sinonim za dostojanstvo beogradskog rocka, uz koautorstvo još jednog palog saborca, Mitra Subotića Sube, biće aktuelan sve dok “ljudi bez pameti, milosti, skrupula, sećanja” ne zamene mesta sa onima koji to nisu.

Drugi album Darkwuda doneo je raskid sa razbarušenim gitarskim prangijanjem na Paramparčadi (1995), postavio smernice daljeg razvoja grupe, dajući joj poziciju jedne od najboljih u deceniju.

Uprkos nedorečenosti kako albuma, tako i samog benda, vrhunski spoj nacionalnog melosa i rock 'n' rolla u pesmi Popoj mi , furiozni power pop Sanjam te ili potresna vožnja kroz atmosferu Beograda 90-ih na tragu zvuka New Order u Ja to znam razuveravaju svakog ko prestonički rock 90-ih smatra neupečatljivim.

Raskrinkavanje “sistema LSDB” korišćenjem sredstava bliskih njujorškim Suicide ili dizeldorfskim D.A.F., a iz pozicije najljućeg mogućeg undergrounda uz pregršt neočekivano duhovitih stihova a la “sve devojke suknje preko glave”.

Opisivanje srpske svakodnevice 90-ih u duhu italijanskog neorealizma, a iz metal/core perspektive, ne zvuči deplasirano ni danas. Preko krljajućih rifova defiluju sitni šverceri benzina, kvarni kumovi, seljaci, majstori i, naravno, Žika Obretković.

Retko ko je imao prilike da čuje ovu kolekciju gorkih pesma čoveka koji je desetak godina ranije važio za jednog od najtalentovanijih autora svoje generacije, “čoveka sa idejama”, što je tada smatrano darom. U momentu pojavljivanja trećeg albuma ovog niškog benda, dar je postao nesnosan teret.

Isti motivi koji su engleske punk prvoborce približili reggae majstorima, doveli su i do dubljeg ulaska jamajčanske forme popularne muzike u srpski rock 'n' roll, a u slučaju Eyesburna, i u metal i HC. Soundtrack poslednjih meseci vladavine jedne ekipe budala.

Uprkos svim preprekama i malerima, Presing je na svom drugom albumu pevao iz srca apokalipse, sačuvavši dostojanstvo najplemenitije tradicije beogradske rokenrol avangarde.