Deep Song

Kada su svojevremeno Pat Metheny i John Scofield biranim rečima preporučivali ljubiteljima jazza da kupe prvi mejdžer album Kurta Rosenwinkela The Enemies of Energy (2000), a Joshua Redman za propratnu knjižicu sastavio analizu kao da kolegi potpisuje referat za doktorat, javnost je, ako ništa drugo, morala odmah da postavi mladića pod lupu i sa pažnjom sasluša šta ima da kaže. Pet godina kasnije, Rosenwinkel je postao nezamenljivo krilo prve petorke (u kojoj su još John Abercrombie i Pat Martino), čiji albumi na različite kreativne načine zabijaju efektne trojke u katalog savremenog jazza. Daleko najmlađi, on je i stvarni predvodnik najnovije generacije gitarista, kom je, sada to sa sigurnošću možemo da utvrdimo, otvoren put ka slavi koju su veterani u petorci odavno stekli.

Redom, Rosenwinkel se već na The Enemies of Energy predstavio kao zreo autor i izvrsan instrumentalista. Godinu dana kasnije, The Next Step nas je ubedio koliko poštuje instituciju “benda”, sarađujući sa istim ljudima sa kojima je radio prethodnu ploču i sa kojima putuje po svetu. Uz asistenciju Q-Tipa, na Heartcore (2003) je pokazao šta misli o modernoj tehnologiji i kako je moguće koristiti kompjutere a u duši ostati “analogan”. I onda je pozvao generacijske prijatelje-zvezde da obiđu Evropu sa novim i starim pesmama i u studiju snime Deep Song , koji će možda neki budući klinci prozvati The Greatest Jazz Concert Ever ove generacije, kao što mi danas sa strahopoštovanjem gledamo u omot albuma koji su 1953. godine snimili Charlie Parker, Dizzy Gillespie, Bud Powell, Max Roach i Charlie Mingus.

Saradnici Rosenwinkela na ovom albumu su Joshua Redman (tenor sax), Brad Mehldau (klavir), Larry Grenadier (bas), Jeff Ballard i Ali Jackson (bubnjevi). Učešće ovakvih likova obezbedilo je pune sale na prošlogodišnjoj turneji po evropskim festivalima, atmosfera je bila uzavrela, a to je motivisalo ekipu da svira duge, emotivno raspuštene koncerte, kao npr. u Hagu, gde su Rosenwinkel, Redman i Mehldau spontano razmenjivali energetske solaže ne obazirući se na predviđenu minutažu koncerta, plus poklonili publici/sebi skoro polučasovni bis. Ali, mada su Redman i Mehldau emitovali autoritet svojstven muzičarima koji imaju desetak godina dužu kilometražu i, naravno, veći medijski uticaj, nijednog trenutka nije se dovodilo u pitanje “ko je ovde gazda?” Tako i na albumu.

Rosenwinkel je, naime, onaj redak tip autora koji zaista (kako to simbolično implicira iz naslova), piše “duboke pesme”. Njegove teme, što uopšte nije uobičajeno u savremenom jazzu, možete lako da odzviždućete i kad CD više nije u playeru. To nipošto ne znači da su one banalne – njegov izraz je u osnovi neo/postbop, što znači da polazi od iskustava Johna Coltranea, Milesa Davisa i Billa Evansa, fino prelazi preko avangardnih macana (Ornette Coleman i drugi), hvata se Scofielda i ranog Methenyja, ali im izmiče dovoljno spretno, a onda sadi nove voćke na plantažu ovog jazz veka, iz kojih ne izlaze ukusi ni gitare, ni saksofona, ni klavira, već ukus dobrih pesama odsviranih na tim, a jednog dana i na nekim drugim instrumentima, nekih drugih ljudi.

Koliko sam smatra da su njegove pesme vredne, govori da je Rosenwinkel za ovaj album odabrao čak tri numere sa ranijih albuma koje je ponovo snimio u novom (jačem) društvu, otvarajući mogućnost da Use of Light , Syntethics i, pogotovo, The Next Step postanu novi standardi. Album otvaraju tri nove teme The Cloister , Brooklyn Sometimes i The Cross , kao prilozi oblikovanju Rosenwinkelovog ponosnog lika. Prva je loose valcer, druga je model funky groovea koji vas neće oterati na podijum već razigrati utrobu gladnu svežeg voća, a treća pokazna vežba kako se oko malo nota, uz razigrani beat Grenadiera i Ballarda, može razviti ubistvena jazz bomba. U programu su još i standard-sentiš sa latino feelom If I Should Lose You i divna balada Deep Song , iz repertoara Billie Holiday – koja nas jednostavnošću i lepotom podseća na nevinost ranog jazza i pruža priliku da album otputuje kroz vreme do daleke prošlosti, umesto da ostane u kandžama današnjih stereotipa.

Tradicionalno, toplim bojama svojih D'Angelico gitara Rosenwinkel uvek dodaje i pomalo unisonog pevanja/mumlanja. To možda nije njegova izmišljotina, ali je svakako bitno obeležje, koje ima efekt sličan Methenyjevoj synclavier gitari – humanizovanje gitarskih žica i struje u pojačalima. Sva sola Rosenwinkela, Redmana i su duboko promišljena, svaka nota je na svom mestu, odsvirana zato što joj je baš tu mesto – nema suvišnih tonova, piromanije i bolesnog egzibicionizma.

I, nema ama baš nikakve dileme: ovo je remek-delo, na kom će se učiti novi klinci. Zato je ocena dvocifrena.