Ruby, My Dear

Srbija je, verovatno, jedina zemlja na svetu u kojoj oprezno treba pisati o harmonici i harmonikašima. Jer, s jedne strane imate kontekst nacionalnog instrumenta i neminovne asocijacije u domenu folklora, a s druge (ako vam taj kontekst ne smeta) realno veliki broj tehnički superiornih harmonikaša koji bi (da ih je uopšte zanimalo) verovatno umeli da se snađu i u jazzu i u klasici.

Specifične boje odredile su njenu misiju i u drugim krajevima sveta – u Argentini i Finskoj služi za tango, u Francuskoj i Italiji obeležava romantični vals, u Luizijani je koriste za zydecco veselice. Negde između tih “zadatih” tema, smestila se jazz duša Richarda Galliana. U vreme studija klasike, slušao je Clifforda Browna. Umesto tradicionalnih harmonikaša ložio se na Art Van Dammea. Kada je potražio savet od Astora Piazzolle, legendarni otac Novog tanga mu je preporučio da radi na Novoj mizeti, kao prevođenju tradicionalne francuske harmonike u novo vreme.

I evo, dvadeset godina kasnije, Galliano je sposoban da različite uticaje lako smesti u isti kontekst, kao na albumu Ruby, My Dear. Izborom ljutih jazzera u ritam sekciji (Larry Grenadier – bas, Clarence Penn – bubnjevi), obezbedio se da jazz bude dominantna boja ovog programa, čak i kad kompozicija u programu nije iz tog miljea – kao klasična tema Gnossienne No. 1 (Eric Satie), latino evergrin Historia De Un Amor (Carlos Almaran Eleta), ili autorska mizeta Naia. Odlučujući se da novi program predstavi u formi trija, Galliano je očito imao želju da se nasvira, posle nekoliko godina rada sa septetom Piazzolla Forever, a takođe da preuzme punu odgovornost, posle mnogo albuma na kojima je imao jake soliste pored sebe (Bireli Lagrene, Michel Portal…). Izbor Grenadiera, kao dugogodišnjeg člana trija pijaniste Brada Mehldaua, ukazuje na želju da ponudi emociju sličnu onoj koju nudi format klavirskog trija, česte formacije u jazzu.

Tim motivima vođen, New York Trio postavlja standarde u jazz harmonici koji dugo neće biti prevaziđeni. Dok Galliano sitno veze po dugmetari, Grenadier i Penn se naslađuju ritmovima koji su fino pomereni iz standardne jazz ravni. Obojica imaju dovoljno mesta da dodaju zrele zvučne plodove u Gallianov slatki voćnjak, a kad se ekipa nađe na čistom jazz terenu – kao u temi Bohemia After Dark (Oscar Pettiford) – i da preuzmu glavnu ulogu. Snimljen uživo u svečarskoj noći 1. januara na zimskom izdanju festivala Umbria Jazz u Orvietu (Italija), album je snažno natopljen prazničnom atmosferom, što se posebno oseća u tročetvrtinskim temama Galliana, kao L'Insidieuse i Waltz For Nicky, uz koje samo blesav čovek ne bi zaigrao. Zaista me zanima kako su posetioci u sali uspeli da ostanu mirni.