Skoro slavni

U savremenom društvu devijantni tipovi ličnosti uobičajena su pojava - pljačkaši, razbojnici, silovatelji i masovne ubice, možete ih svakodnevno sresti na ulici a da ih i ne prepoznate. Recimo da u drugu kategoriju spadaju političari, advokati i producenti, društveno prihvatljiva, ali moralno sumnjiva bića. I na njih možete naleteti u svojoj bakalnici iza ćoška. Svi oni su predmet nebrojenih naučnih studija i analiza kao i eksperimentalnih laičkih posmatranja. Ali onaj jedan koji uvek uspeva da umakne strogom sudu javnosti čini se kao njegov najgori nusproizvod. To je muzički kritičar.

Bar tako tvrde muzičari. Koliko vam se puta dogodilo da kupite album za koji ste pročitali da zlata vredi da biste posle određenog vremena shvatili da samo pokušavate sebe da naterate da vam se dopadne? Zahvaljujući muzičkim kritičarima, nekima se to i dalje dešava. Publika se oslanja na mišljenje komentatora svog omiljenog časopisa, a muzičari se redovno hvataju za glavu kada naiđu na negativnu recenziju svog albuma. Naročito ako se recenzija pojavi u časopisu koji čita više miliona ljudi. Dakle, ako ste muzičar, postoje velike šanse da bankrotirate ili ostanete bez publike ukoliko dopadnete šaka uticajnom kritičaru kojem se ne sviđa vaše ostvarenje. S druge strane, ako imate dovoljno sreće, novca i uticaja, ili ste jednostavno napravili remek-delo, kritičar će vas bogato nagraditi.

Jasno je da kritičari imaju moć. Međutim, daleko od toga da svako od njih zauzima reprezentativan lični stav ili da svoje mišljenje zasniva na neoborivim činjenicama. Problem nezavisnog novinarstva postoji i na polju muzike, naročito kada je u igri veliki novac. Danas je gotovo nezamislivo da, recimo, sastav poput R.E.M. dobije samo jednu ili dve zvezdice u Rolling Stone magazinu kakav god album da objavi.

Ovako je na jednom „simpozijumu rock kritičara“ održanom u Bufalu 1974. stvari slikovito predstavio Lester Bangs, jedan od najpoznatijih i najuticajnijih kritičara svih vremena. Bengs, koji se čitavog života zalagao za slobodnu reč u muzičkom novinarstvu, bio je urednik u magazinu Rolling Stone (u vreme kada je taj časopis bio nešto drugo od onoga što je danas), jedan od osnivača magazina Creem i pisac hiljada recenzija objavljenim u mnogim časopise širom Amerike. Njegov lepršav, beskompromisan gonzo stil oblikovao je svest hedonističke generacije sedamdesetih. Baš zbog toga se nebrojeno puta postavljalo pitanje da li su Bengs i njemu slični zaista propovednici i tumači nove religije ili jednostavno skupina lucidnih neurastenika kojima pisanje služi umesto terapije. Nažalost, Bengs je doživeo sudbinu ljudi o kojima je pisao - postao je prava zvezda, krajem sedamdesetih je čak osnovao i sopstveni punk bend s kojim je objavio nekoliko nezapaženih albuma, da bi napokon umro 1982. godine usled prekomerne doze alkohola i pejnkilera. Režiser Cameron Crowe, koji je i sam nekada bio urednik u magazinu Rolling Stone, posvetio mu je zapaženu ulogu u svom filmu Skoro slavni samo podgrevajući njegov kultni status.

Jim DeRogatis, kritičar Sun-Timesa i čovek koji je kao sedamnaestogodišnjak intervjuisao Bengsa samo dve nedelje pre njegove smrti u predgovoru za svoju knjigu Let It Blurt: The Life & Times of Lester Bangs, America’s Greatest Rock Critic osvrće se na činjenicu da su Bengs i neki njegovi ekstremni savremenici u jednom trenutku bili saterani na marginu i na kraju ostrakizovani usled eksplozije muzičkog novinarstva čije su postulate sami odredili postavši tako žrtve sopstvene revolucije. U trenutku kada su komercijalni magazini prihvatili koncept muzičke kritike sa snažnim autorskim pečatom, lični stav je ostao na nivou fasade koliko god se činilo da svi koji su pisali žele da ga podvuku. Danas, kada je umetničko stvaranje deo velikog biznisa, pa samim tim i novinarstvo koje ga prati, čini se da nema mesta za individualce i neka pravila se moraju od početka poštovati. Džim DeRogatis je 1996. godine dobio otkaz u Rolling Stone magazinu zato što je odbio da prepravi svoju negativnu recenziju sastava Hootie And The Blowfish, između ostalog izjavivši u javnosti da on ne voli baš iste bendove kao i njegov gazda, ali da zato njegov gazda „voli svaki bend koji proda osam miliona ploča“. Rock kritika je kurva, tvrdi Richard Meltzer u svojoj knjizi A Whore Just Like the Rest, gde između ostalog kaže da su mu se neki novinari i urednici žalili kako moraju da potpisuju ugovore u kojima im je ograničeno šta smeju, a šta ne smeju da pitaju u intervjuima.

Međutim, niko ne kaže da posao nije uzbudljiv. Richard Byrne, glavni urednik Washington City Papera i nekadašnji kolumnista Riverfront Timesa, specijalno za POPBOKS se priseća svog nekadašnjeg iskustva kada je radio kao muzički kritičar: „Bilo je jako zabavno. Imao sam prilike da budem uz bendove koji su izrastali u svetski poznate muzičare. Uspeo sam da upoznam neke od svojih heroja, različite ljude kao što su William Burroughs, Schooly D, The Mekons, The Go-Betweens. Muzički kritičari su načelno tu da čitaocima kažu na koju ploču treba, a na koju ne treba da potroše svoj novac. A to nije lako. Naročito kada visite po koncertima za džabe i dobijate sve ploče besplatno. Međutim, najgore je kad ljudi počnu da vas maltretiraju zbog onoga što ste napisali. Jedna žena mi je pljunula u lice zbog jednog negativnog prikaza. Stvar je u tome što veliki broj kritičara otaljava, piše po narudžbini ili jednostavno piše budalaštine da bi zarađivao novac. Posao kritičara je posao mladog čoveka, morate imati mnogo optimizma, pa čak i iluzija."

Neki tvrde da su rock kritičari u stvari samo neostvareni isfrustrirani muzičari. Melcer kaže da se to može reći i za publiku jer „ionako na žurkama i koncertima svi u vazduhu sviraju nevidljive bubnjeve i gitare“. Međutim, činjenica je da čitalac, odnosno potencijalni slušalac, često živi u uverenju da se iza tekstova kriju savršeno potkovani sveznajući muzikolozi koji upečatljivo izlažu svoj nepokolebljiv stav, tako da on u većini slučajeva i nema snage da tome suprotstavi svoje mišljenje ili jednostavno misli da tome nije dorastao.

Uprkos poplavi fanzinskih on-line recenzija poslednjih godina, mistifikacija i dalje igra veliku ulogu - muzički kritičar uspeo je da se izdigne kao nekakva viša sila iznad umetnika i njegove publike kao jedini merodavni autoritet koji sugestivno i didaktički kreira mišljenje drugih.

Međutim, to ne znači da je svemoćan. „Ionako je sve to sranje, rock muzika, kao i rock novinarstvo, uđe na jedno, a izađe na drugo uvo“, tvrdi Lester Bengs. Možda bi jedini pravi savet bio: prvo poslušajte album, pa onda čitajte recenziju. Ali, onda bi muzički kritičar ostao bez posla, zar ne?