THE FALL: A Part Of America Therein, CAN: Tago Mago/Ege Bamyasi , THE BLACK KEYS: Rubber Factory, WU TANG CLAN: Legend Of The Wu Tang, REIGNING SOUND: Too Much Guitar
Dok se na vrhovima top-lista smenjuju r&b-hip-hop-rep izvođači, pažljivo upeglani za najšire slojeve fine, neiskvarene bele i bogate crne publike – nešvilski narodnjaci poput Gartha Brooksa, rock mastodonti, saharinski likovi tipa Britney Spears – retki prodori kvalitetne muzike na top-ten liste više funkcionišu kao izuzetak koji potvrđuje pravilo nego kao odraz stvarnog stanja.
Srećom, muzika postoji i izvan tog famoznog top-tena. U potragu za njom morate krenuti kroz teritorije omeđene koordinatama 10 i 100. To je područje koje uloženi trud višestruko vraća, bilo kroz zvuk novog rock revivala, post-brit popa, psiho-popa, krunk repa, amerikane, bilo kroz reizdanja ključnih albuma rock istorije. Rock 'n' roll koji se svira i sluša u jedinom pravom značenju tih reči, ostavljajući iza sebe emocije i energiju, bez obzira na žanrove, trendove, mesto i vreme izdavanja. Kao jedini zajednički izraz za tu muziku mogao bi da posluži danas pomalo naivan, ali i dalje krajnje efektan natpis sa starih ploča: Slušati maksimalno glasno! Imena koje slede to i dokazuju.
1.
THE FALL – A Part Of America Therein (Universal, 2005)
Reizdanje live albuma iz 1982. Marka Edwarda Smitha i njegovih čudaka iz Mančestera u dobroj meri objašnjava zašto 90 odsto današnjih pop bendova njihovo ime stavlja kao prvo na listi uzora.
A Part Of America Therein je snimak
pokušaja prodaje, njihove čuvene mrzovolje, cinizma i briljantnih hronika običnih ljudi, spakovanih u otkačene ritmove, furiozne gitare i bizarno pripovedanje lidera benda američkoj publici 1981. godine. Ovo je
samo još jedan od bezbrojnih The Fall albuma. Poenta je u tome što su svi podjednako dobri. Iz semena posejanog pre dve decenije još niču klice, poslušajte zašto. Bonus pesme su cveće.
2.
CAN – Tago Mago / Ege Bamyasi (Astroid, 2004)
Reizdanje dva kultna albuma iz 1972. i 1973. godine čuvenih tvoraca kraut rocka benda čiju su muziku, u doba kada je nastajala, slušali samo izabrani, oni koji su znali da će Can da izmene lice rock muzike na sličan način kao i The Beatles.
Zvuk zabeležen na ovim albumima jednako je originalan, uzbudljiv i svež kao i pre 30 godina. Problem je, međutim, što dobar deo današnje rock scene za te tri decenije od Damo Suzukija nije naučio skoro ništa. Njihov eksperiment je uvek imao pokriće u sadržaju, ne dozvolivši da forma ikada pobedi emociju. A to je veština koja se teško uči.
Sviraju li beli ljudi blues bolje od crnih? Naravno da ne! Ali posumnjaćete u to kad preslušate album ovog dueta. Heavi blues, bubanj i gitara.
Pojačalo sa
volume na maksimumu (u stilu White Stripes rock preporoda) u izdanju ovog dvojca iz Ohaja jedan je od najboljih momenta prošlogodišnje rock produkcije. Filozofija rif-bubanj-vokal svedena je na malu-veliku suštinu. Energija i samo energija, bez štimovanja i studijskog ulepšavanja. Na to se nema šta dodati, a i ne treba.
4.
WU TANG CLAN – Legend Of The Wu Tang (BMG Heritage, 2004)
Sada kad je, navodno, sve gotovo – Ol Dirty Bastard mrtav a ostatak benda rasturen po solo projektima – best of album izvrsnog naslova podseća nas šta smo izgubili. Filozofija kung-fu filmova, uspomena sa crnih ulica Amerike, sulude rime i još luđi ritmovi, basovi koji pomeraju mozak i noge, svi to zajedno stvara ep o najvećem rep bendu posle Public Enemyja.
Gravel Pit, Protect Ya Neck, Wu Tang Clan Ain`t Nuthin, To Fuck Wit, Shame On A Nigga, C.R.E.A.M., Triumph male su muzičke drame o radu velikih hip-hop majstora: Method Man, RZA, GZA, R.I.P. Zvuk američkih (i svih drugih) ulica snimljen autentično do bola. Ako ne prepoznate, ne sekirajte se, ostaju vam, he he, Nelly i Usher. Kuku!
Novi bend Grega Cartwrighta, člana legendi garage rocka The Oblivians, ima treću ploču čiji naslov govori dovoljno: mnogo gitara i još više gitara.
Nastao u Memfisu, dakle uz puno bluesa i soula, Too Much Guitar je egzotika iz garaže i nastavljač čudesnog niza od Rocky Ericksona & Elevators, preko The Seeds, The Sonics, do The Cramps i Monomen. Muzika koja, kako je to neko precizno objasnio, “svetli u mraku korporacijske logike koja vlada svetom popularne muzike”. Ovde nema predaje i kompromisa, cilj je samo jedan: punokrvna rock pesma, nepobediva u svojoj osnovi.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.