Samuraji i laute

 

 

Na brojnim promotivnim posterima u Starigradu Paklenici može se videti natpis “Tamo gde more dotiče planinu”, čime se aludira na geografski položaj ovog lepog jadranskog mestašceta u Severnoj Dalmaciji, priklještenog između planine Velebit i mora.

Odluka da se festival muzičkih dokumentarnih filmova održi na ovoj neobičnoj lokaciji, simpatičan je poduhvat koji je zahtevao mnogo truda organizatora i vojske brojnih, vazda ljubaznih volontera. Zdrava osnova postoji, u idućim godinama je potrebno dalje izbrusiti čitavu konstrukciju. Osim filmova, publici je ponuđen i čitav dijapazon događaja unutar pratećeg programa u okviru kojeg je sinoćnji nastup Vlatka Stefanovskog svakako bio najveći. Doajen balkanske gitare je došao naoružan akustičnim instrumentom i looper steel pedalom zahvaljujući kojoj se manjak u ljudstvu ni na trenutak nije osetio. Na programu je bila maštovita, tehnički zahtevna improvizacija sa čvrstom osnovom u makedonskom folkloru.

Paklenicu uglavnom pohode familije sa sitnom decom, prvenstveno iz Austrije i Nemačke, mada je prisutan i popriličan broj Slovaka, Poljaka i Slovenaca. Zbog zgusnutog rasporeda, maltene sve kretanje populusa okupljenog na ovom mestu zbog održavanja trećeg festivala muzičkih dokumentaraca se vrti oko centralnog Hotela Alan, gde je za flašicu Coca Cole nužno izdvojiti čak 18 kuna (~300 dinara). Dnevne projekcije u ovom objektu, usled nepostojanja klima uređaja, veoma je teško pratiti, dok su bioskopi na otvorenom, Velika i Mala Paklenica (u pogledu veličine, kum im je pobrkao imena), oba smeštena u planini, mnogo prijatnije, uzbudljivije i neobičnije lokacije za gledanje filmova. Usled poklapanja termina, nemoguće ih je naravno pogledati sve. Filmska ponuda je u prva dva dana bila korektna, uz nekoliko naslova koji nisu strogo muzičko-dokumentarni. No, idemo redom. 

 

Rad Olivera Stangla i Christiana Toda o živoj & zdravoj underground punk/HC sceni u austrijskom gradu Linzu sasvim je korektan predstavnik TV dokumentarca – iscrpno je obrađena tema prelamanja globalnih strujanja nezavisne gitarske scene poslednjeg kvartala prošlog veka u sredini daleko od pompe i medijske pažnje. Talking headsi su lepo probrani, interesantni i inspirativni. Film je, ruku na srce, mogao da bude kraći dok je muzike moglo biti mnogo više, ali ako je svrha dokumentarnih filmova da informiše gledaoca uvodeći ga u novi svet, ovaj to radi veoma solidno. Predstavljena je tušta i tma lokalnih bendova među kojima najjači utisak ostavlja Attwenger – duet harmonikaša i bubnjara koji radikalno transformiše tradicionalnu folk muziku Alpa (onu uz koju se jodluje) u suludo i apsolutno očaravajuće punk ludilo. Šteta je što u Srbiji (i šire) još uvek nema nikog ko bi se drznuo/umeo/mogao da simbolički ukine muzičku tradiciju ovog podneblja oslanjajući se na nju samu – do sad raspoloživi pokušaji nemaju takve kreativne ambicije i po nepisanom pravilu završavaju ili u estradno-”vickastim” (lakim) ili u smaračko-kvaziduhovnim (teškim) ćorsokacima.

Ocena: 7/10

 

Nagrađen kao najbolji na ovogodišnjem festivalu u Berlinu. U njemu sve vrvi od muzike, ali nisam siguran da je reč o dokumentarcu. Pre će biti da je u pitanju stilizovani igrokaz u mjuzikl ključu gde se kroz igru i pesmu opisuje život Jimmyja, strica režisera Trevora Andersona. Jimmy je bio šljaker pa igrač na Broadwayu ali se odao piću zbog čega je zaglavio u sanatorijum, u kome je upoznao Judy Garland sa kojom se odmah sprijateljio. Na rastanku, Judy mu je dala pismo zapečaćeno poljupcem koje je nosio u novčaniku do kraja svog života. Jimmyju nije uspelo da se reintegriše u društvo, te je posle zatvorskog iskustva skončao na ulici kao pijanica. Pismo je otvoreno, produkciono se ovom filmu nema šta zameriti, ali je potpisnik ovih redova sa velikim olakšanjem dočekao njegov kraj. Ocena zavisi od toga koliko vam je drag larpurlartizam kao forma...

Ocena: 5/10

 

Još jedan klasičan TV dokumentarac, ovog puta o Amy Winehouse. Zbog činjenice da je rađen sada već daleke 2007. kada je tragično skončala pevačica još davala, istina zabrinjavajuće, znakove života, gledanje ovog filma je bajata ideja i ima prevashodno istorijsku vrednost jer mu nedostaje neveseli prošlogodišnji epilog. Ipak, iako mu se štošta može zameriti na vizuelnom planu (besomučno korišćenje istih fotografija, minimalni snimci Winehouseove u kojima ne peva), upućeni sagovornici su pametno izabrani, a informacije o pevačicinoj karijeri i privatnom životu su iscrpne i kompletne. Posebno je potentna linija naracije u kojoj se analiziraju uticaji, stilske promene i harizmatična aura u kratkom opusu pevačice čija je pojava na svetskoj sceni unela dašak životnosti i neposrednog bezobrazluka u lobotomizovano-sterilni milje pop muzike novog milenijuma.

Ocena: 6/10 

 

Iako kratak trajanjem, Luthier poseduje sve odlike koje odličan dokumentarac mora da sadrži – nepretenciozan je, drži se teme i otvara nove svetove. Konkretno u ovom slučaju, gledaocu se u 11 minuta pruža mogućnost da zaviri u radionicu jednog američkog majstora za izradu laute, devetožičanog instrumenta, veoma pogodnog za soliranje. Majstor objašnjava zašto se odlučio za lautu a ne za gitaru, zatim je u kratkim crtama izložen čitav, često mukotrpan, proces izrade ovog retkog instrumenta. Po obavljenom poslu, dok se oči čiste od oštre prašine nastale usled sveg tog sečenja i šmirglanja drveta, klimaks dolazi u vidu izvođenja jedne potentne teme na sveže finiširanom instrumentu. Zgodan kuriozitet vezan za ovaj naslov je što se u njemu može čuti i jedna pesma Miroslava Tadića.

Ocena: 8/10

 

 

Eksplozivna storija o Denisu Porčiću Chorchypu, reperu iz Kranjske Gore, koji nakon bavljenja karateom u mladosti želi da ostvari svoj san i postane ultimate fighter. Nalik sjajnom prošlogodišnjem filmu The Warrior i Chorchyp pruža jedan mnogo humaniji uvid u surovi svet kombinovanih borilačkih veština koji od boraca zahteva mnogo truda, discipline i odricanja (od ega). Iz nekog razloga, borbe na Balkanu u ovom sportu se odvijaju po japanskim PRIDE pravilima (“fight” je u ringu, nema laktanja u glavu, ali ima gaženja po lobanji, za razliku od američkih gde je sve obrnuto i dvoboji se održavaju u tzv. kavezima). Muskulatorno gledano, Chorchyp je alpski Herakle, ali istovremeno i posvećen i “u glavu zdrav” mladić koji je dosta životnih lekcija naučio iz pesama Tupaca Shakura (čiji je lik i delo inspirisao većinu njegovih tetovaža) i drži se samurajskog kodeksa časti (takođe primetno u vidu crteža  na njegovom telu). Produkcija ovog filma je za svaku pohvalu, izradi se pristupilo izuzetno ozbiljno, a i testosteronska dinamika stvara tenziju, drži pažnju i daje važne životne pouke. Najveći problem je što je ovaj dokumentarac tek minimalno muzički, a mnogo više sportski, ali mu u prilog ide što tematici pristupa iz jednog neobičnog, gotovo spiritualnog ugla. Nakon projekcije, privatno veoma drag i srdačan Slovenac je publici prezentovao i svoje reperske veštine. Bilo bi interesantno videti ga i u Srbiji. 

Ocena: 8/10

 

Matt Ritvo je jazz gitarista i pijanista iz Kalifornije koji 2008. odlučuje da o svom trošku i za svoju dušu snimi album sa prevejanim session muzičarima tamne puti koji su “pekli” zanat sa dokazanim sviračkim veličinama u rasponu od Earth, Wind & Fire preko Ahmada Jamala do Marvina Gayea. Zvuk njegove filigranske gitare najviše podseća na onaj koji krasi sviranje jamajčanske legende Ernesta Ranglina, dakako bez karipskog šmeka, dok među ostalim muzičarima najživopisniji utisak ostavljaju basista Roberto Miranda i “sugar daddy” bubnjar Sonship Theus. Sam film zbog tehničkih poteškoća u Velikoj Paklenici nismo uspeli da odgledamo do kraja, te ga nećemo oceniti, mada je na osnovu odgledane dve trećine jasno da je reč o svežem i neopterećujućem dokumentarcu.

 

 

Nesumnjivo najbolji filmski zapis od svih seciranih u ovoj hronici uvodi nas u vibrantni svet Manfreda Eichera, klasično školovanog muzičara i džez kontrabasiste koji postaje cenjeni producent u vodama svetske avangarde. Muzičari koje usmerava raštrkani su po čitavoj planeti: od duhovne muzike Arva Parta, snimane u Nikolajevoj crkvi u Talinu, preko ritmički strukturisane vožnje Nick Bartsch's Ronina do tamne, usamljeničke egzotike virtuoza na oudu Anouara Brahema. Besprekorno režirani Sounds and Silence vodi na put oko sveta puštajući muziku da umesto suvišnih reči ispriča priču o eliti savremene ozbiljne muzike (ne samo) na evropskom tlu. Istina je, svi ovi umetnici pune koncertne prostore u koje običan puk ne zalazi ni pod pretnjom smrtne kazne i sve to često može da zvuči preterano akademski, snobovski i suvoparno, ali je u ovom filmu za sladokusce postignuta harmonija melema za oči, uši i dušu u najboljoj tradiciji kontinentalne (arty) dokumentaristike.

Ocena: 9/10