Star 40

Uz Martyna Scorsesea, Fransisa Forda Coppolu, Williama Friedkina, Arthura Penna, Georga Lukasa, Stevena Spielberga, Peter Bogdanovich spada u pionire Novog Holivuda, talasa koji je započeo eru američkog nezavisnog filma. Ova generacija suprotstavila se izumirućem sistemu velikih studija, kada je nasledila moderno filmsko znanje od autora francuskog Novog talasa. U toku vremena, Spilberga i Lukasa subina je odvela ka vrhu globalnog mejnstrima, Fridkina i Pena ostavila je u statusu večitih opozicionara, ali slučaj Petera Bogdanovicha ne pripada ni jednom od nabrojanih. To je možda zato što estetika njegovih filmova nema mnogo veze sa njegovom generacijom. Poput Francoisa Truffauta, u filmovima Petera Bogdanovicha nema ničeg posebno liberalnog, nezavisnog niti evropskog. Naprotiv, Truffaut  sa jednog i Bogdanovich sa drugog kontinenta, poznati su kao promoteri američke pripovedačke tradicije, kontrolisane u formi, raskošne u sadržini.

Da li je reč o avangardnom ili konzervativnom autoru? Na ovo pitanje najteže je odgovoriti zato što je vreme koje je Bogdanovich obeležio u neskladu sa njegovim filmovima. Ali njegovi filmovi Poslednja bioskopska predstava (71) Mesec od papira (73) i Dan kada su se svi smejali (81), zbog svoje retroaktivne aktuelnosti vremenom postaju sve značajniji među postmodernim rediteljima poput Wesa Andersona i Quentina Tarantina. Baš zbog značaja Bogdanovichevih filmova, raskorak između trenutka u kojem je snimao i snimljenog sadržaja, takođe raste sa vremenom. To se najbolje ogleda u njegovim komedijama, Što te tata pušta samu (72), Bioskop za Groš (75), Zaljubljeni porotnik (88) i Iza kulisa (92), koje zbunjuju ekstremnim tradicionalizmom, kombinacijom nostalgičnog sentimenta i euforičnog optimizma, svedočeći o autorovom bekstvu od vremena koje je propovedalo baš suprotnu tendenciju, emancipaciju od staromodne kullturne politike okrenute propagandnoj umetnosti i komercijalnoj zabavi.

Peter Bogdanovich je poznat i kao filmski istoričar. Kao autor u centru pažnje na samoj raskrsnici najvećih filmskih epoha, stare Amerike koji se gasi i nove koji nastaje iz pepela, bio je u prilici da objavi razgovore sa veteranima režije: Johnom Fordom, Howardom Hawksom, Alfredom Hichkockom, Fritzom Langom, Allanom Dwanom i Jeanom Renoirom. Iako potpisan kao asistent, Bogdanovich je glavni reditelj čuvenog filma iz šezdesetih Divlji Andjeli (66), Rogera Cormana. Režirao je oproštajni film Borisa Karloffa Targets (68), poslednji hit Audrey Hepburn Dan kad su se svi smejali, glumio glavnu ulogu u nedovršenom filmu Druga strana vetra, svog prijatelja Orsona Welsa. Više puta je nominovan za Oskara, ali su mu filmovi uglavnom osvajali nagrade u glumačkim kategorijama. Prvi je promovisao mnoge glumce svoje generacije - Jeffa Bridgesa, Tatum o Neil, Johna Rittera i Sybill Sheperd (sa kojom je bio u braku), kao i glumce mlađih generacija - Erica Stoltza, Samanthu Mathis i Sandru Bullock. Režirao je poslednji film Rivera Feniksa, Stvar zvana ljubav (93). Njegov privatni život pratile su kontraverze koje su kulminirale kada je njegove verenica i zvezda filma Dan kada su se svi smejali Dorothy Stratten, ubijena od strane ljubomornog muža, o čemu je Bob Fosse snimio film Star 80.

Koatur je nekoliko pesama iz svojih filmova; Love is Gamble, sa Johnijem Cashom i One day since yesterday iz Dan kada su se svi smejali. Glumio je samog sebe u filmu Johna Cassavetesa Premijera, radio voditelja u filmu Kill Bill Kventina Tarantina, psihijatra u seriji Sopranos, čije je prve epizode i režirao. Poslednji film mu je rokumentarac o Tom Pattiju Running down the dream. Čuven je po izjavi „Svi veliki filmovi su već snimljeni“. 

Kao i njegov pro-slovenski kolega Michael Cimino, Bogdanovich sve ređe snima filmove. Producenti i urednici ga radije koriste kao voditelja starih, nego kao kreatora novih programa. Upravo to je sudbina onih izuzetaka njegove generacije koji su ostali kruti i rezervisani prema liberalnoj hipi kulturi šezdesetih, koja obnovljenom memorijom novog veka, nadilazi značaj mnogih praktičnih rezultata savremene politike i umetnosti. Kada bolje pogledamo i ekonomiju Amerike i kulturu Srbije odlikuje paradoks Pitera Bogdanovicha - konzervativna muževnost u promociji liberalnih ideja.

O sebi govori kao o žrtvi holivudskog sistema i karijeri srušenih filmskih snova. Ta vrsta razočarenja u neskladu je sa sjajem njegovog statusa kao hroničara filmske istorije i uzora postmoderne teorije. Ovakvog protagonistu dvadesetog veka Srbi danas teško mogu naći i ako steknemo pravo da se poredimo sa američkom sistemom, to će biti preko njegove zvezde.