Ponos i Dikan

Koliko autentično naših stripova možete da nabrojite? Ovo nije lekcija iz stripovskog patriotizma već legitimno pitanje za sve poznavaoce i ljubitelje stripa koji bi možda voleli da pročitaju i neki lokalni uradak u ovom medijumu. Dakle, koliko? Cat Claw, Zografovi autobiografski stripovi, Pahek, Aleksa Gajić... Uz podosta alternativnih i pokoji pokušaj pucnja na mejnstrimašku publiku (Faktor 4 i Divlja magija ili Vekovnici) zaista i nemamo pravi, lako prepoznatljivi domaći strip i to decenijama unazad. Da ne pominjemo da mnogi autori imaju više objavljenih radova u inostranstvu nego kod kuće...

Što nas dovodi do Dikana Lazara Sredanovića. Neću pokušati da poredim ovaj pre svega dečji strip sa mnogim, kako crtački tako i tematski ozbiljnijim domaćim stripovima. Neka se svako bije u svojoj kategoriji. Ali, jako je bitno da ovakvi stripovi postoje. Uz standardno opravdanje – da bi se deca navukla na strip – kojim branimo sve Zagore, Blekove, jeftine superherojštine i reciklažu Diznija ovde imamo i razlog više: u pitanju je strip u kojem se radi "o nama".

Putešestvija starog Slovena Vukoja i njegovog mladog nećaka Slovena Dikana, pomalo bandoglavog larmadžije čistog i lako zaljubljivog srca velikog kao njegov buzdovan, po Balkanskim zemljama iz ranog srednjeg veka su očigledna pozajmica iz Asteriksa. Kao i jezički kalamburi, tj. kovanice modernih reči i sufiksa iz mrtvih jezika, likovi i pustolovno pripovedanje. No, iznad svega, ovaj strip se bavi našom istorijom, dobronamerno je parodirajući, ali i slaveći.

Dikan je započet u novom Zabavniku, koji je je 1968. godine promenio izgled i prešao na format časopisa, gde je izlazio u ritmu od jedne table po broju. Ovo je iziskivalo da se za kontinuitet priče, ali i zanimljivost svake table, konstantno dešava nešto dinamično i smešno. Kroz najuspešniji period postojanja Zabavnika, kada je tokom 70-ih godina list u proseku imao tiraž od 300.000 primeraka, i izlazio na ćirilici, latinici i slovenačkom jeziku, Dikan je uvek bio tu, iz broja u broj, celih pet godina.

Ako bi neko trebalo da ponese zasluge za popularnost i kvalitet ranog Dikana, to je Nikola Lekić, legendarni glavni i odgovorni urednik Zabavnika. Lekić je angažovao mladog Sredanovića pošto je ovaj pobedio na internom konkursu za strip o starim Slovenima kakav je urednik želeo za svoj "novi" Zabavnik. Nabacivao je Sredanoviću scenariste, da bi, pošto je postigao sve što se sa Zabavnikom postići moglo (a više mu nisu dali) otišao u prevremenu penziju, i sâm nastavio da piše Dikana. Kada je Lekić prestao da ga piše, Dikan prestao da postoji, i to na celu deceniju, sve do ’93. godine kada ga je obnovio još uvek aktuelni urednik i legenda Zabavnika, Zefirino Grasi, po scenariju Slobodana Ivkova.

I opet pauza od deset godina, do dve epizode koje Sredanović potpisuje kao kompletni autor: Plave špilje iz 2004. (koja je inače i jedina epizoda objavljena van Zabavnika kao samostalni album 2006.) i aktuelnog Praznika mimoze.

Kako to obično savetuju piscima početnicima, da pišu o onome što dobro poznaju, Sredanović, rođeni Nikšićanin koji i danas živi na relaciji Beograd-Tivat, smešta obe svoje avanture u Crnu Goru.

Da li smo ga prerasli ili jednostavno Dikan nije što je bio? Pomalo i od jednog i od drugog. Fragmetiranost epizode je valjda urođena, pa nas Dikanove avanture u Herceg Novom vode kroz par priča a svaka tabla, kao i nekad, donosti nešto novo. Gegovi su takođe tu, i bar jedan na svakih par strana će uspeti da vam izmami kez na usta. Samo mesto radnje, nažalost, izaziva gorko-slatke i pomalo komplikovane emocije i za buduće Dikanove doživljaje se nedamo da je Duklja dovoljno istražena, te da će Vukoje i sestrić podići sidro i otploviti ka nekim drugim zanimljivim teritorijama.

Dikan je jedan od retkih domaćih strip brendova zgodan za dalju komercijalizaciju. I, mada nismo imali lutkice i pernice sa njegovim likom, mnogi se verovatno sećaju stranice „Obucite Dikana“, ili reklame za kvas, a ruke gore ko je imao preslikač za majcu sa Dikanom urađen povodom Beogradskog maratona 1993, čija je ovaj junak bio maskota.

Istorija i nostalgija na jednom mestu? Pa koji pravi Balkanac tome može da odoli?