Misterija je njegovo ime

Hajde da ne okolišamo: za sve one koji su o tajnama Atalantide i Mua, Antimaterije i Ekskalibura, Jetija i vilenjaka učili iz Castellijevih stripova, Dan Brown nije ništa drugo do plagijator, a njegov neodlučni i bezlični junak Robert Langdon je samo bleda kopija našeg Martija. Čak obojica pate od klaustrofobije, što je u Martijevom slučaju fenomenalna autoironija jer je on jedini arheolog koji ne sme da uđe u uske tunele i grobnice.

Najzad, Marti Misterija je raskrinkao Mona Lizu na tako duhovit i originalan način kakav Braunu ne bi pao na pamet da je triput onoliki pisac.

U svetlu svega ovoga, još je mučnije čitati novije Martijeve avanture u kojima je Castellijev ranije besprekoran osećaj za pravi odnos dinamike i statike, akcije i obaveznih (pseudo)istorijskih lekcija, ustupio mesto meandrirajućim linijama priče koje se tegle kroz ceo strip, da bi se po pravilu na poslednjim stranama odigrao neki ne preterano spektakularan preokret.

Za sada se nećemo baviti bizarnom anime serijom, već ćemo ukazati na još jedan trend u novijim epizodama o Martiju: repriziranje, tj. nastavljanje nekih od uspešnijih priča na ne baš originalan način. Gore od toga je samo kada se čitave epizode vrte oko nekih trivijalnih mini-misterija.

Sve ovo zajedno je bolno jasno onima koji prate hrvatska izdanja Martija Misterije (to jest Martin Mystère) koja održavaju kontinuitet godinama unazad, ali sada to imaju priliku da shvate i oni koji su kupili tih par epizoda koje je objavio domaći izdavač Veseli Četvrtak. Do sada su objavljene četiri epizode: Sudbina Atlantide, Povratak u Nedođiju, Trinaesto iskušenje i Zlatni Buda, sve u dvomesečnom tempu.

Dakle, da li se autor umorio ili je obeshrabren uspehom Browna i sličnih koji rabe princip što ga je u neku ruku Castelli patentirao još pre 20 godina? Ili Martiju zaista ponestaje misterija koje bi rešavao? Ako se ograničimo na epizode koje objavljuje Veseli Četvrtak, stiče se još jedan utisak – da se Marti smirio.

Kada prevaziđemo činjenicu da se jedan iz plejade stripovskih (večitih) neženja zaista oženio svojom (večitom) verenicom, onda se primeti i da je Marti malo ostario, da ne skače u akciju kao nekad. Čak i Java svoju legendarnu snagu ispoljava samo sporadično. Svaka čast Castelliju na hrabrosti da pusti svog heroja da odraste, ali da li smo mi spremni na akademskog heroja koji nam uglavnom drži lekcije, dok mu čuveno oružje Murčadna hvata prašinu na polici.

Možda bi Martija trebalo da prepustimo gorko-slatkim nostalgičnim sećanjima ili zadržimo samo na nivou grešnog zadovoljstva kojem se prepuštamo kada nam ruka sama pođe za njim na kiosku a u džepu imamo dovoljno novca za ne tako jeftine podebele sveske?

Ne, jer je nova epizoda Kazna Elohima u stvari prilično dobra.

Još jednu stvar koja karakteriše novije Misterijine doživljaje a to je da se, najverovatnije zbog podilaženja domaćoj publici, sve češće odigravaju u Italiji. Stoga na početku epizode zatičemo Martija i Javu u njihovom stanu u Firenci (!?!), pomalo zbunjene što su se ponovo, bez nekog jakog razloga, našli tu.

Avanturi naravno ne treba mnogo da ih pronađe te se ubrzo pojavljuje zgodna ali lažna novinarka koja misteriozno nestaje, da bi se neočekivano pojavila u golišavom izdanju na ambalaži za lokalnu marku vode. Ovo je samo uvod u komplikovan zaplet koji uključuje osvetnički raspoložene izraelske oficire, moćni magijski predmet prokrijumčaren u Rim iz Drugog Solomonovog hrama i sakriven u tajnoj pećini ispod prastare crkvice, pa čak i melodramatičan podzaplet koji, zanimljivo, nema veze ni sa Martijem pa čak ni sa Javom.

Dobar, čist crtež sa karakterističnim ali nikako karikaturalnim likovima u kojem Devescovi ne štedi na detaljima, bilo da su u pitanju vozila, zgrade ili odeća, ono je što prodaje ovaj strip još ubedljivije. Lako je u nezahtevnom stripu poput ovog otaljati posao, ali svaka cigla u starom zidu, ili kuća u selu, svaki Vizigot u masovki i svaki tetrapak u prodavnici nacrtani su precizno i doprinose utisku poštovanja koje je crtač imao i prema čitaocu i prema liku.

Zanimljiv je i lik rabina/agenta Mosada koji svojim doskočicama, ali i samom šmekerskom pojavom sa sve prosedom bradom i motorom oživljava i dobrim delom nosi priču. Svest o političkom trenutku je još nešto što se možda ne očekuje od ovakvog štiva, ali Castelli je dorastao i tom izazovu. A potpisujem da će vas bar jedan od preokreta na samom kraju zaista iznenaditi.

Kad se podvuče crta, ako je ovakav Marti ono što ćemo i dalje dobijati od Bonellija, možda to i nije tako loše. Možda smo i mi malo porasli, uozbiljili se, prestali da jurcamo za izazovima i prepustili se, pa... životu. A ako nam neka misterija i dođe do ruku, uskočićemo u nju kao u poznatu vožnju u lunaparku koja pomalo škripi i ima sve očekivane krivine, ali nas i dalje bolje vozi nego bilo koja druga.

Zato, ne čitajte Dana Browna. Original je i dalje bolji.