Slobodan ili strip

Otkako je Clintonova liberal-demokratska administracija proglasila fašističku diktaturu političke korektnosti nad popkulturnom holivudskom nacijom, i otkako je samozvana zagovornica slobode, a supruga tadašnjeg potpredsednika, Tipper Gore, izdejstvovala nalepnice roditeljske kontrole (parental advisory) za markiranje muzičkih diskova, industrija zabave se javno pretvorila u industriju kontrole zabave. Glavnina plemenitih kulturnih tekovina Zapada, u procvatu tokom predivno razuzdanih Reganovih osamdesetih, deformisala se u karikaturu sopstvene senke.

Kako je u centru mitosa Amerikane oduvek stajala herojska individua u večnom kontrastu sa svom ostalom bezličnom bagrom, nova vlast ju je svesno lišila svih sloboda zarad respekta prema šljamu koji je okružuje i time potpisala smrtnu presudu čitavoj američkoj kulturi. Tako je Schwarzenegger počeo da snima komedije, Eastwood je dobio Oskara za režiju, a Brendon Lee je poginuo. Nekad cinična herojska ruina Bruce Willisa u zaboravljenom remek-delu Poslednji skaut (1991) Tonyija Scotta je na lagani šamar odgovarala: “Takni me još jednom, i ubiću te.” Pošto ga je ološ ipak taknuo, Willis je odgovorio lakim udarcem u glavu od koga je nesrećnoj bitangi mozak pojurio na nos.

Danas, patetični samoproklamovani akcioni heroj sutrašnjice, Vin Diesel, u amaterskoj ujdurmi zvanoj XXX (Rob Cohen, 2002), na pljuvanje i šutiranje odgovara mlakim “takni me još jednom i prebiću te”. I pošto ipak biva taknut, Diesela od ostvarenja svoje smešne pretnje spasava niz loše insceniranih eksplozija, a umesto smrti, plaćeničkoj fukari sledi prevaspitavanje i edukacija.

Holivud je zaista mrtav. A posle jedanaestog septembra, i dokrajčen. Ipak, poput ljudske, i filmska materija je neuništiva. Preživljava.

Zato je film sišao sa platna, i postao strip.

Paralelno sa propašću filma, američki strip se pretvorio u transmedijalni raj, kvalitativni epicentar popkulturnog sveta današnjice. Van inkvizitorskih radara, Goreovih urgencija za povećanje broja crnih karaktera u filmovima, ili zastrašujućeg Libermenovog mahanja Biblijom i kažiprstom da će očistiti holivudsku Sodomu & Gomoru, strip je nastavio da se razvija baš od one tačke na kojoj je film zaustavljen.

Sve je počelo kad je vodeći strip mogul DC Comics, podstaknut uspehom fentezi serijala Sandman Neila Gaimana, kreirao ogranak Vertigo, usmeren ka punoletnoj publici. Potencijalni filmski scenaristi, dramski pisci i serijske ubice su, potom, za ispoljavanje svojih divljih talenata, umesto filma, literature ili zločina odabrali strip-grafičku novelu, novu oazu kreativne slobode. Svi redom ponikli iz rasutog semena dvojice najvećih guru-genija - koji su dvojnim razbijanjem superherojskog mitosa ponovno stvorili medij - “tvrdokuvanog” Franka Millera (seminalni epitaf i novo rođenje Betmena Povratak tamnog viteza, 1986) i “aristokratskog mistika i defetiste” Alana Moora (veličanstvena obdukcija nad superherojima Watchmen, 1985), novi autori kroz serijale koji slede iznova oblikuju umetnost prema svom nahođenju i trenutnoj erekciji. Krećemo.

Sandman - najizvikaniji, najnagrađivaniji, i najčitaniji Vertigo serijal danas poseduje više pionirski nego suštinski značaj. Glomazni, povremeno fascinantni gotik-pop ep o gospodaru snova Morfeusu i njegovoj porodici (Večna Čežnja, Očaj, Delirijum, Sudbina, Razaranje, Smrt) jeste poetsko igralište oživelih simbola. Oni se, u psihodeličnom maniru, bez ustezanja šetaju kroz istoriju, od pakla do suburbije, žonglirajući sa ustaljenim formama pripovedanja.

Gaiman svojim ponosno snobovskim stilom zatvara ovaj vankarakterni esej o umetnosti uopšte, kao pripovedač se poistovetivši sa svojim junakom - Snom, kreatorom sve fikcije. Sandman je najznačajniji kao sonda koja je probila dotad nepremostive zidove između stripa, fentezi filma, visokoprofilne literature i poezije, savršeno sklopljenim fiktivnim univerzumom dokazavši da granice ne bi smele da postoje. Gaiman je, pre svega, umešni kompilator svih postojećih mitova i legendi koji, u postmodernističkom zanosu povremeno zaboravlja na naraciju, plutajući u svemiru koji je kreirao. Donekle unižen samo lošijom crtačkom ekipom, Sandman je i putokaz fentezi senzibiliteta za odrasle, koji će film verovatno usvojiti tek za nekih petnaestak godina.

John Constantin je, bez sumnje, jedan od najkompleksnijih, najzadivljujućih, najbizarnijih i najvećih likova koje su svetski film i literatura ikada proizveli. Kreiran od strane mecene Alana Moora, kao podrška umirućem serijalu Čudovište iz Močvare (Swamp Thing), ovaj urbani mag iz radničke klase je, zapravo, eksplozivni spoj Duška Dugouška, Prljavog Harryja i Sherlocka Holmesa. Constantin je ultimativni individualac i usamljenik, otelotvorenje odavno mrtvog pank stava, hodajuća oda mizantropiji, cinizmu i ničeanstvu.

Ovaj čovek je tri puta prodao dušu đavolu, motornom testerom isekao krila arhanđelu Gavrilu, ispišao se u usta najstarijem vampiru na Zemlji, žiletom isekao lice pedofilnom svešteniku i tri puta spasao svet od Apokalipse. I dok mu u žilama teče poludemonska krv, on još uvek obitava po prljavim ćumezima, u masnom barberi mantilu bez penija u džepu.

Sigurno nešto najbolje što je horor žanr ikada video, Hellblazerov užas je užas iza ćoška, horor kome prisustvujete sedeći u kafiću, na putu do škole ili kancelarije. U njemu se bitke za spas čovečanstva odigravaju po uskim sokacima što zaudaraju na spermu i krek, poraz je neumitan, a pobeda uvek dvosekli mač. Tu je junak uvek samo jedan (Constantin), suprotstavljen brojnim, nadmoćnim snagama nakaznog autoriteta (Gospod Bog, Sotona, Buda ili Margaret Tačer, svejedno) koje suzbija psovkama, sarkazmom i prljavim magijskim trikovima. Kao najstariji Vertigo serijal (oko 180 epizoda), Hellblazer gotovo da nema pogrešan momenat, i predstavlja sve ono što bi filmski horor mogao i trebalo da bude, a još uvek se ne usuđuje. Kada bi scenaristi ovog serijala krenuli da rade na filmu, bez cenzorskog uplitanja, svet bi bio mnogo lepše mesto.

Spisak scenarista je tehnički “ko je ko” današnje strip produkcije: Garth Eniss (kasniji tvorac ubitačnog Preachera, stilski, vulgarni amalgam Wesa Cravena i Sergia Leonea), Waren Ellis (budući kreator sumanutog Transmetropolitena, čoveka čiji je sarkazam veći od života) i Brian Azzarello (autor nagrađivanog 100 Bulletsa, tvrdokuvani pesnik ološa iz prikolice, koji cepa dijaloge na minimum i pravi bukvalni film na papiru). Vlade padaju, trgovački centri se ruše, ali John Constantin opstaje.

Britanac Mike Carey, novi pisac Hellblazera i stožer retro prefinjenosti, u rangu Moora i Dilejna, angažovan je da održi Sandman mitos, pošto je Gaiman upokojio dotični serijal. Najharizmatičniji epizodista u Sandmanu - Lucifer, Sotona ili Mefisto tako dobija sopstveni serijal. Narativnije orijentisan od Gaiman, kao i skloniji bolesnijoj kombinatorici, Carey od Lucifera stvara najveću apologiju lučonoši ikada viđenu, koja Sendmenov univerzum koristi samo kao odskočnu dasku za umerenije konstantinovske avanture najciničnijeg među palim anđelima. Rezultat je trenutno najprodavaniji Vertigo artikal.

Agent Graves je demonska džinhekmanovska figura koja iskrsava u životima raznih gubitnika nudeći im aktovku sa nepobitnim dokazima protiv osobe koja im je uništila život i sto neregistrovanih metaka za osvetu bez granica i kazne.

100 bullets (Brian Azzarello)

Sve je to samo odblesak tajne organizacije zvane Trust (Poverenje) od trinaest porodica koje, zapravo, iz senke upravljaju Amerikom. Koja, opet, nije ništa drugo do tajanstveni eksperiment grupe euro-aristokrata. Scenarista Brian Azzarello (Hellblazer) ovde stvara najvrtoglaviju teoriju zavere posle Morisonovih Invisiblesa (biće reči i o tome), koja ostavlja naivne Chis Carterove Dosije X koloplete daleko iza sebe. Ovo je, pre svega, vrhunska tvrdokuvana proza, nadfilmski ispolirana od strane crtača Eduarda Rissa, što dodatno pokazuje koliko je novi američki kriminalistički film otišao do đavola. Zamislite susret Francuske veze i Dežurnih krivaca u paklu, i bićete blizu.

U pitanju je najciničniji literarni divljak posle Ambrosea Bierca, Waren Ellis (Hellblazer), koji ovde kreira satirični futuristički metropolis u kome se neotransvestiti kaleme sa vanzemaljcima iz čistog egzibicionizma.

Transmetropolitan (Waren Ellis)

Transmetropoliten Siti je tek poligon za Ellisov alter ego, manijakalno ciničnog i patološki brutalnog neo-anti-hipi kolumnistu Spider Jerusalema, američku varijantu Petra Lukovića na 356 različitih sintetičkih droga. Ellisova satira je, naravno, prenaglašena Amerika, ali i realistička Srbija. Političke kampanje manipulantskog šljama u japi odelima i retardirajući TV brejnvošing kao da su prekopirani sa srpskih ekrana. Alanfordovske kreature izvanredno crtane od strane Daricka Robertsona jesu ovdašnji predsednički kandidati, bez friziranja. Žuč koju Spider obilato prosipa po svima jeste pravednički bes, a ne politički stav. Elis-Spider ne bira reči i postupke, tvoreći ludački fest znoja, krvi, pljuvačke i sperme koji civilizaciju srozava na tehnološki zamaskirani srednji vek, nema milosti i ne traži milost. Zamislite Sirote male hrčke koje u paklu režira John Waters, i bićete blizu. Transmetropolitan je srpski dnevni žurnal.

Strip Garth Ennis i Steve Dillon (Hellblazer, naravno) bez sumnje je, poput izgubljene biblijske legende, jedna od najvećih priča ikada ispričanih. Bog napušta Nebo i skriva se na Zemlji pošto njegovo nesuđeno kopile, moćni bestelesni entitet zvani Genesis beži iz svog zatvora i ulazi u teksaškog sveštenika Jesse Custera, koji se upravo odrekao Boga.

Preacher (Garth Ennis i Steve Dillon)

Vođen Genesisom i sopstvenim gnevom, Custer, u pratnji svoje psiho-devojke i irskog vampira ispičuture, kreće u osvetnički pohod na Boga. Za petama su mu vaskrsnuti revolveraš sa Divljeg zapada koji radi za Nebo kao Anđeo Osvete, i čitav Gral, tajna organizacija koja je sačuvala Hristovu krv i seme i upravlja celom planetom.

Preacher je definitivni milenijumski mit, konačni vestern, horor i religiozno iskustvo u jednom. Ennis stilski jezik i slengoidni dijalozi spajaju psovačku inventivnost Tarantina sa drumskom poetičnošću Kerouaca i crnohumornom rafalnošću Palanika. Ali, pre svega, ovo je otelotvorenje pravog bioskopa - film koji ste oduvek želeli da gledate, mislili ste da već postoji, ali niste bili u pravu. Preacher je najveći nepostojeći film - iscrpljujuća melodrama koja tek čeka da bude snimljena. U njegovih šezdeset i šest brutalnih epizoda vašom krvlju je ispisana nova Pesma nad pesmama za dvadeset prvi vek.

Ako je Preacher izgubljeni, cenzurisani biblijski psalm, onda je The Invisibles Granta Morrisona čitava nova Biblija, alternativna religija za novi milenijum. Našu realnost kreiraju odvratna vandimenzionalna bića čiji je cilj potpuna dominacija nad ljudima putem opšteg ubistva mašte i kreativnosti.

Nevidljivi (Grant Morrison)

Nevidljivi su subverzivni art-teroristi, umetnici sa oružjem, koji pokušavaju da vrate civilizaciju u ljudske ruke. Većina ljudi su agenti kontrole, ljigavi pioni koji rade na gušenju apstrakcije zarad uniformnosti. Kvalitetan koliko jeste, Matriks Vahovskih je tek besramni plagijat Morrisonovih ideja, poput Kebine verzije Paint it black The Rolling Stonesa. Nevidljivi su eksplozivno napisan priručnik za revoluciju, neverovatan psihodelični amalgam Berouza, Cliva Barkera i Markiza de Sada u imaginarnoj režiji Davida Kronenberga. Nevidljivi su spomenik umetnosti uopšte, dokaz da jedini put spasa ljudske civilizacije leži u bekstvu od nje same. To je, ujedno, i lekcija koju film mora naučiti da bi preživeo trenutni juriš agenata kontrole. Zaboravite film, i pustite da vas vrtoglavica (vertigo) obuzme.