Mladalačko ludilo

Deset godina je Bill Watterson objavljivao dnevne kaiševe i vikend table sa dogodovštinama šestogodišnjeg Kalvina i maštom animiranog tigra Hobsa u više od hiljadu i po listova širom Amerike. Deset godina je Kalvin držan u onom momentu ljudskog razvoja kada se fantazija i nastupajuće razumevanje načina na koji svet funkcioniše susreću u gorkoslatkom sudaru perspektiva. Deset godina je jako dugačko vreme da bi se poslala poruka tako jednostavna kao što je: želim da nikada nisam odrastao.

Wattersonova genijalnost je baš u tome što ovu poruku nikada nije razblažio suočavajući svoje protagoniste sa makar naznakama sazrevanja. Kalvin i Hobs je, na kraju krajeva, retko beskompromisno literarno ostvarenje. Anarhizam kao ideologija svakog zdravog šestogodišnjaka ni u najnovijem albumu koga je izdao beogradski System Comics nije ničim zaprljan. Naprotiv, ako ništa drugo, sa protokom vremena je Watterson svoju viziju samo radikalizovao, svesno povlačeći opipljivu liniju razdvajanja između sveta srednjeklasne, malograđanske, mada ne nužno zle bele Amerike i sveta kakav dete u nama zna da smo zaslužili, a koji nam je otet onog momenta kada su nam saopštili da smo sazreli.

Čudaci sa druge planete variraju poznate motive. Ne samo poznate iz pop kulture (koja je u velikoj meri zaslužna za obećanja života kakav nikad nismo dobili), već poznate svakome ko je ikada bio dete. I te motive bez greške sažimaju u kratke bljeskove čistog uvida u životnu suštinu, isporučene kroz četiri jednaka kvadrata.

I tako stranu za stranom, kaiš po kaiš. Kalvin i Hobs nije očaravajuća, romantizovana basna o naivnosti detinjstva već urnebesan, ali ni malo uvijen poziv da se prepozna raskol između racionalnog, za koje verujemo da pokreće svet i vodi nas u bolju budućnost (ili makar ka višem životnom standardu) i iracionalnog, impulsivnog, telesnog, kinetičkog, lažljivog, fantastičkog, oniričkog, halucinantnog, ______ (upisati po želji), koje jedino čini život vrednim življenja. Ako izraz „zapadnjački zen“ još nije izmišljen, ovo je idealna prilika.

Kalvin se u ovom albumu izgubi u zoološkom vrtu i obraća tigrovima za pomoć, rezonujući, naivno, ali nepogrešivo, da su baš životinje one koje znaju gde je izlaz koji je čovek odavno zaboravio. Zaklinje se da nikada neće biti seksualno privučen od strane žena, odbijajući igru zavođenja u plemenitom nastojanju da očuva vrhunski ideal muškosti: ratničku askezu. Suočava se sa sumornom ekonomijom građanskog društva („Uvek moram da odložim ono što ŽELIM da radim zbog onoga što MORAM da radim“). I u svemu tome ne deluje ni sumorno, ni poraženo, već uvek i posle svega prkosno.

Bes, na kraju krajeva jeste energija. A eskapizam nije povlačenje pred realnošću već samo nepristajanje na ucenjivački monopol realnosti. Šestogodišnjaci to možda ne umeju da iskažu, ali van svake sumnje, umeju to jako dobro da pokažu.