Zabava tek počinje!

Nova avantura izdavačke kuće Lavirint u pogledu izdavanja originalnih domaćih stripova (prethodna je bila fanzin Lavirint, koji je bio izrazito uspešan 90-ih godina) u skoro dvomesečnom ritmu izlaženja oslanja se u velikoj meri na nasleđe, jezik i stil američkog akcionog i kempi horor stripa i trudi se da zabavu donese za sve pare. Iako nulta sveska varira po kvalitetu crteža i razrađenosti ideja, scenariji Vladimira Tadića ostavljaju utisak zdravog potencijala za naredne epizode.

Ne dešava se svaki dan da se pokreće domaći strip serijal koji ima nameru da izlazi u koliko-toliko redovnom roku, drži se forme (više)mesečnih sveščica, po uzoru na američka izdanja, a uz to se bavi društveno-političkim temama kao što su najezda vukodlaka, demona, vanzemaljaca i ostalih monstruma.

Izdavačka kuća Lavirint, sada već s velikim iskustvom izdavanja prevoda američkih sveščica od po 30-ak stranica, odlučila je da ode korak dalje i sama napravi „američki“ strip, po američkom receptu, čak i s radnjom smeštenom u Americi. Ovo svakako deluje kao samoubilački čin, jer, zaboga, finansiranje ovakvog projekta nikome kod nas nije donelo ništa dobro (pozdrav i saosećajan pogled za Luxor). A, naravno, svi znaju i da se domaći stripovi prave s domaćim likovima, u suprotnom se računaju u najamnički rad. Ili nije tako?

Upoznajte Džona Smita, njegovog sina Džefrija, kćerku Dženi, Džeki, ženu mu. Klasična američka porodica iz predgrađa, čak im se i pas zove Džo. Međutim, OVA porodica, izmaštana u glavi Vladimira Tadića, istovremeno je transgeneracijski klan boraca protiv čudovišta.

Zašto to rade? Odgovor na ovo pitanje još nije poznat, jer je Lavirint zasada izdao samo „nulti broj“ Zabave za celu porodicu, opet po uzoru na zapadne izdavačke kuće. On donosi tri kratke priče, čiji je primarni zadatak upoznavanje publike s likovima, a kako je ideja da u serijalu gostuju različiti crtači, ovde imamo radove trojice crtača čiji likovni stil, ali i kvalitet variraju.

Nedeljni piknik je nacrtao Mladen Oljača, pokazujući definitivan napredak u odnosu na svoje političko-propagandno-komične radove iz tabloida Svet. Eto odlične prilike da poznanike koji čitaju Svet navučete na ovaj strip. Ovo je idilična slika porodičnog izleta, na kom će izletna prostirka dobiti boju krvi, sendviči biti izgaženi, a pita od jabuka sasvim uništena, ali izgleda da ova familija sve to dobro podnosi.

Oljača je dokazao da je stabilan crtač, a u sledećih nekoliko brojeva, koje će on crtati, videćemo koliko će uspešno održati nivo i eventualno napredovati. Zasada se zna da će posle njega crtačke dužnosti na nekoliko epizoda preuzeti Vladimir Kuzmanov, koji pomalo karikaturalnim, grotesknim stilom deluje kao stvoren za ovaj serijal.

Džefrijeve zabavne činjenice o demonima iz ruke Denisa Dupanovića su crtački najsvetliji deo nultog broja. Ova priča urađena je više nego prijatnim stilom, koji ističe i Tadićeve humorističke kvalitete i fanovske posvete (šta im je smetao Skubi-Du?) Šteta je što Dupanović ne radi ceo serijal, pošto deluje da bi ovaj tandem daleko dogurao.

Treća priča nosi naziv 12 gnevnih demona i crta je Miodrag Ivanović zvani Mikica, mnogima po zlu poznat kao autor brojnih naslovnih strana u edicijama Lunov magnus strip i Zlatna serija. Istina je da je Mikica tad bio jedva stasao mladić i da je u godinama koje su usledile zaista vidno napredovao, ali se na ovom uzorku vidi šta mu je krajnji domet. Povremeni problemi sa anatomijom i nesnalaženje sa adekvatnim oslikavanjem lica glavnih aktera su, nažalost, odlike Mikicinog dela sveske. S druge strane, scene borbe su urađene energično i evidentno je da autor u njima najviše uživa, tako da nije sve crno. Ako je za utehu, čudovišta su mu sasvim pristojna, koliko god je to na mestu reći.

Kuda dalje ovaj serijal ide? U načelu, napravljen je plan za prvih 100 svezaka, a priča posle nultog broja kreće u šire krugove. U skladu s kodeksom sapunske opere, možemo da očekujemo neočekivane obrte, pojavljivanje likova za koje smo mislili da nisu više među nama, provlačenje ultimativnog arhineprijatelja kroz sve to, „klifhengere“ onda kad je najuzbudljivije i do spontanog usklika šokantna saznanja o članovima porodice.

Još je prerano za konačan sud o ovom proizvodu, ali se može namirisati dobar put kojim se on kreće. Tadiću ostaje da se dokaže u kompleksnijim pričama i pripovedačkoj konzistentnosti serijala, i red je da mu za to damo vremena. Zasada su energija i entuzijazam koji kuljaju s ovih stranica dovoljni da zagolicaju interesovanje i zadrže pažnju. Crtače ćemo ocenjivati u hodu, kako koji bude dolazio i prolazio, ali u ovom trenutku Zabavi za celu porodicu treba poželeti puno sreće. Da li će prevazići neumoljive tržišne prepreke i nametnuti se kao najeksplozivniji domaći strip za lošu decu? Videćemo. Samo strpljivo, pa nije još izašao ni prvi broj!