Sveža krv

Razvoj džeza u Japanu donekle se može uporediti sa istom epohom u Evropi – tokom godina u kojima se žanr razvijao pretežno iz muzičkog nasleđa američkih crnaca, malo ko je sa strane, odnosno van američkog kontinenta, mogao da prati učestale inovacije, potekle iz potpuno drugačije tradicije. Tek kada su džez muzičari počeli smelije da se okreću eksperimentu (sa pojavom fri-džeza i, nešto kasnije, fjužna), stekli su se uslovi da ostatak sveta uhvati korak sa Amerikom.

Pojava fri-džeza pogodovala je eksperimentalnom duhu koji je prisutan na japanskoj sceni, bilo da je reč o džezu, gitarskoj muzici, ili, u novije vreme, elektronici. Tako su i prvi istaknutiji japanski džez muzičari bili naklonjeni avangardi. Masayuki Takayanagi je tokom 70-ih sa svojom divljom varijantom gitarskog fri-džeza bio japanski ekvivalent Britancu Dereku Baileyu (mada nije poznato koliko je Takayanagi uopšte bio upućen u Baileyev rad). Njemu uz rame bili su pijanista Yosuke Yamashita i saksofonista Kaoru Abe.

Tokom 80-ih sve intenzivnije se uspostavlja saradnja i uzajamni uticaj između protagonista (tada još u povoju) njujorške dauntaun scene i japanskih muzičara. U to vreme John Zorn je živeo i radio na relaciji Njujork – Tokio, prihvatajući pri tome uticaje japanskih avangardista, a istovremeno i sam vršeći uticaj na japanske džezere mlađe generacije. Kada nekoliko godina kasnije bude osnovao izdavačku kuću Tzadik, Zorn će veliki prostor dati upravo japanskim muzičarima. S druge strane, ljudi kao što su Toshinori Kondo i Kazutoki Umezu putuju u Njujork i sarađuju s tamošnjim kolegama, a njihov stil varira od avangarde do razuzdanog eklekticizma u njujorškom duhu.

Toshinori Kondo

Džez scena u Japanu danas je veoma raznovrsna: delom je pod uticajem Njujorka, dok je dobrim delom nadahnuta mešanjem i suprotstavljanjem različitih tendencija unutar samog Japana. Muzičari različitih žanrovskih opredeljenja veoma često rade na zajedničkim projektima, što dovodi do neočekivanih, uzbudljivih rezultata.

Paradigmatičan primer savremenog japanskog džez muzičara je Otomo Yoshihide (uvodna fotografija). Reč je o čoveku koji je podjednako uspešan kada se bavi elektronskom improvizacijom, sviranjem gitare ili kada predvodi neki od svojih džez sastava. Počev od rada s kultnim sastavom Ground Zero, Yoshihide spaja fri-džez i postbap s rokom i eksperimentalnom elektronikom. U njegovim sastavima briga o teksturi zvuka je važna koliko i sama melodija, a neretko bogati zvučni zastori bivaju i potpuno dominantni.

Satoko Fujii je, pak, uz Hiromi Ueharu i Keiko Matsui, vodeća pijanistkinja mlađe generacije. U njenom radu osećaju se različiti uticaji – od Paula Bleya i Cecila Taylora (tokom školovanja u Americi je, prema sopstvenom priznanju, shvatila da nikad neće biti dobar pijanista baperske orijentacije), preko klasične muzike, sve do saradnje sa muzičarima iz japanskog alternativnog rok miljea (Tatsuya Yoshida) i s njujorške scene.

Satoko Fujii

Zapažene i međunarodno priznate karijere ima još nekoliko sastava – Soil & Pimp Sessions, veliki miljenici Gillesa Petersona, spajaju hardbap tradiciju u duhu Arta Blakeya s furioznošću i humorističnim duhom njujorškog džeza; njihove pesme su plesne, dinamične, ispunjene brzim, neobuzdanim solažama.

Shibusashirazu Orchestra je još specifičniji sastav – što zbog mnogoljudnosti (sastav čini oko 20 muzičara!), što zbog atraktivnih živih nastupa, koji pored muzičara uključuju i brojne plesače i performere, kao i video projekcije. Naravno, ne treba zaboraviti ni samu muziku – urnebesnu mešavinu džez roka iz 70-ih, etno stilova iz raznih krajeva sveta i divljih sola u fri-džez tradiciji.

Mada se na japanskoj džez sceni ne može razaznati neki dominantan džez pravac ili tendencija, takva situacija se uopšte ne mora (i ne treba!) posmatrati kao nešto loše. Japanci neguju džez vrhunskog kvaliteta, a to je sasvim dovoljno da ih ovom prilikom ne zaobiđemo.